Данашњим генерацијама Новосађана углавном је непозната чињеница да је њихов град некада био центар свиларске индустрије.
Наиме, традиција гајења свилене бубе у Новом Саду потиче још из друге половине 18. века. Овим послом бавили су се углавном сиромашнији слојеви друштва, а приход од ове делатност много им је значио. У Новом Саду гајењем свилене бубе бавили су се највише Срби и Словаци, а коконе су откупљивали углавном Јевреји.
У посао су биле укључене све генерације у оквиру једне породице, која се бавила узгојем свилене бубе. Најчешће су деца и стари били задужени да ларве хране дудовим лишћем и да их, пошто се учауре бацају у врелу воду.
Прва свилара у Новом Саду основана 1770. године и сматра се првом државном фабриком текстила у АП Војводини и једном од најстаријих државних текстилних фабрика у бившој СФРЈ.
Од оснивања 1770. године па све до њеног затварања педесетих година 20. века, новосадска свилара је увек била у власништву државе. Како свилена буба највише воли да се храни лишћем дуда, Аустроугарске власти су подстицале садњу стабала дуда, што је подстакло развој секундарне гране привреде, односно узгој стабала дуда – дударство.
И прва градска свилара имала је градску дудару, односно шуму од дудових стабала, мада су се користили и дудови засађени по насељу, као и са приватних имања. У то време, чак су и школе су имале обавезу да засаде одређен број стабала. Тако је Нови Сад крајем 18. века имао око 5.000 стабала дуда.
Колики је значај дудовог дрвета и колико је оно благородно, најбоље говори чињеница да се све користило и готово ништа није бацало. Осим листа који се употребљавао за храњење свилобубе, од дуда се користио и плод за исхрану свиња и печење чувене ракије „дудоваче“, а и дрво (када остари) за израду намештаја или огрев.
Прва Новосадска свилара је на жалост изгорела у бомбардовању 1849. године, али је на истом месту 1884. године изграђен знатно већи фабрички комплекс. Такође, тада је Новосадска свилара је преименована у државну фабрику свиле, што се сматра претечом касније фабрике НИТ (Новосадска индустрија текстила).
У просторијама свиларе вршено је само прикупљање кокона и одмотавање. У новом магацину, подигнутом након обнављања свиларе, били су смештени бадњеви, а наредне године набављено је 120 вретена, те се започело и са предењем. Крајем `80-их година 19. века купљене су и парне машине за предење. Тада је свилара производила 8-18 тона свиле, а у сезони је радило и до 500 радника, углавном жена и девојчица. Таква, само делимично обрађена свила, ношена је у Беч и Пешту.
Током свог постојања, Новосадска свилара је претрпела низ трансформација, рушена је и обнављана, била је у саставу различитих држава, али ниједна власт се није одрицала власништва.
Први власник била је Аустроугарска царевина, да би српске власти након 1918. године такође увиделе значај свиларства као индустријске гране привреде, те су Нови Сад прогласиле центром свиларства.
Свилара је добрим делом изгорела 1934. године, али је одмах обновљена. Пред Други светски рат добила је назив Привилеговано акционарско друштво државне фабрике свиле. За време рата фабрика је радила за окупаторску власт, а 1944. године све машине су биле пренете у Мађарску, да би после рата биле враћене.
Исто тако је било и после Другог светског рата, а за разлику од других крајева СФРЈ, у којима је свиларство било у приватном и друштвеном власништву, у Новом Саду је држава имала тапију на овај вид производње. У послератним годинама долази до уједињења ове свиларе, најпре у Војвођанску индустрију свиле, а потом, са неколико постојећих текстилних фабрика у Новом Саду, ствара се Текстилни комбинат, који ће касније постати НИТ.
Тако је било све до `50-тих година 20. века, када долази до наглог пропадања свиларства у АП Војводини, па и у Новом Саду.
Један од узрока пропадања свиларства у АП Војводини била је појава тзв. дудовца и ширење болести дудовог стабла педесетих година прошлог века, када је тадашња држава донела уредбу о уништавању свих дудових стабала.
Тада је затворена и свилара у Новом Саду, која је претходно била интегрисана у Текстилни комбинат. Уништењу ове привредне гране допринела је и све већа производња вештачке свиле, која је била знатно јефтинија.
У потоњим годинама зграда Новосадске свиларе дуго времена је била изложена пропадању. Читав крај у ком се објекат свиларе налази доживео је трансформацију од индустријског у стамбени део и било је питање времена када ће и последњи траг некадашње свиларе бити заувек избрисан са историјске мапе Новог Сада.
Тек на иницијативу и у договору са градским властима, 2017. године усвојен је план обнове зграде некадашње свиларе.
Том приликом одлучено је да се некадашња свилара пренаменује у културну станицу, у којој ће се одржавати различити културно-уметнички програм, али и чувати успомена на време када је Нови Сад био центар свиларске индустрије.
Реконструисана Новосадска свилара, овога пута под именом Културна станица Свилара, званично је отворила своја врата 23. октобра 2018. године.
Ovu novosadsku palatu krase najlepši dimnjaci u gradu (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
