Бачку и Сремску страну обале код Новог Сада дуго година су повезивали понтонски мостови, а први стални мост, по пројекту Карла Баумана, подигнут је 1883. године када је саграђена железничка пруга Суботица–Земун, a том приликом је прокопан и тунел (дуг 341 м) кроз петроварадински гребен.
Мост је био дуг 432 м, у облику издужене греде и лежао је на шест стубова, четири речна и два обалска, подигнутих према пројекту француског Друштва „Fives Litess“ из Париза. Од пет отвора међу стубовима, четири су имала једнак размак, по 84 метра, док је пети, који се налазио између трећег и четвртог стуба имао ширину од 96 метара.
Конструкција је била од челика, са усправним и међусобно ојачаним носачима, док је на врховима био повезан попречном металном конструкцијом.
У време када је саграђен, убрајан је међу највеће железничке мостове у Европи.
Име је првобитно добио по аустријском цару Францу Јозефу I, а од 1927. до рушења 1941. године носио је име по краљевићу Андреју, трећем сину југословенског краља Александра I.
Занимљиво је да је првобитно овај мост био предвиђен само за железнички саобраћај, али је Скупштина града 28. јуна 1880. године поднела захтев да преко њега прелазе пешаци и кола. Влада је делимично прихватила предлог и допустила само пешачки саобраћај. Такo je oвај мост, осим железничког колосека имао и стазу за прелаз пешака преко Дунава. Био је осветљен, најпре фењерима који су се налазили на прилазу мосту, а касније, од 1911. године, коришћено је електрично осветљење.
Као такав, железнички мост је на овом месту стајао готово 60 година, све до избијања Другог светског рата.
На велику жалост, Мост краљевића Андреја срушен је да би се спречио продор Немаца у Нови Сад током Aприлског рата 11. априла 1941. године, по налогу Војно-техничке службе Новосадске армијске области и капетана Светозара Попова. Била су 23 часа и 48 минута.
Овај мост је обновљен и пуштен у саобраћај 1942. године, за војне потребе окупационе војске, али је поново срушен приликом повлачења Немаца 22. 10. 1944, тако да је Нови Сад поново остао без својих мостова.
Како судбина неки пут зна да се поигра, двадесет година касније доћи ће до још једног минирања Моста краљевића Андреја, односно његових остатака. Наиме, у августу 1961. године миниран је један од стубова некадашњег железничког моста, који је представљао „кост у грлу” дунавским лађарима.
Према појединим плановима, стубови некадашњег железничког Моста краљевића Андреја чекају изградњу новог моста који би требало да буде пешачко-бициклистички.
Иако је идеја о градњи моста у подножју Петроварадинске тврђаве рођена пре више деценија, а важећи плански основ за њену реализацију донет 2010. године, тек 2019. године је сазрела политичка воља да се ова идеја реализује. Тада је и расписан конкурс за израду идејног решења за овај мост.
Од понуђених идејних решења, изабрано је оно које изгледом највише подсећа на некадашњи Мост краљевића Андреја.
Осим тога, према усвојеном пројекту, мост би требао да буде дугачак 450 метара, широк 12 метара, а из града ће му се приступати са локације смештене на раскршћу Булевара цара Лазара са Кејом жртава рације и Сунчаним кејом.
Са петроварадинске стране мост ће прећи преко Дунавског бедема и „ући“ у тунел који ће водити до лифта. Из тунела ће Новосађани и њихови гости лифтом моћи да се превезу до платоа на Петроварадинској тврђави, а такође ће им бити доступно и степениште.
Пешачке стазе биће широке шест метара, а бициклистичка три метра. Оне ће бити одвојене баријерама, како би се осигурало да се стазе користе за своју намену.
Што се тиче материјала за изградњу моста, конструкција ће бити челична, а ограде стаклене. Под за пешаке ће бити од дрвета, док ће бициклистичке стазе бити од тартана.
Мало је рећи да грађани Новог Сада једва чекају и унапред се радују још једном мосту преко Дунава.
Преузмите андроид апликацију.
