Предраг Пеђа Вранешевић, познат по саставу Лабораторија звука, коју је основао са братом Младеном, преминуо је после дуге и тешке болести.
Остаје упамћен као једна од најкреативнијих личности модерне новосадске културне сцене, која се формирала током шездесетих и седамдесетих, инспирисана подједнако популарном музиком свог доба и авангардном уметношћу. Његов велики опус обухвата иновативну рок, филмску и позоришну музику, као и сценска дела.
У јавности се први пут појављује током шездесетих као члан ране београдске рокенрол групе The Best Nothing, али широј јавности био је познат пре свега као један од оснивача популарног састава „Лабораторија звука“, заједно са братом Младеном – Батом (објавили су 3 албума у периоду 1978-1986, уз повратнички 1996).
Његова богата каријера такође обухвата и концептуалну уметност, везану за новосадску Трибину младих, где је почетком седамдесетих заједно са Мирославом Мандићем био уредник филмског програма.
Одатле је дошло надахнуће за концептуалан приступ у раду „Лабораторије…“, која је представљала духовито и неконвенционално освежење у југословенској поп музици.
Заједно са братом Младеном, сарађује са некима од најсмелијих редитеља са наших простора – Карпом Аћимовићем Годином и Желимиром Жилником, као и са Драганом Кресојом – радио је музику за успешне и награђиване филмове: „Сплав Медузе“, „Октоберфест“, „Још овај пут“, „Пун месец над Београдом“, „Оригинал фалсификата“, „Крај рата“, те „Artificial Paradise / Уметни рај“, који је последњи филм из југославије приказан на Канском фестивалу.
Публика такође памти музику за популарне ТВ серије „Полетарац“, „Форе и фазони“, „Варошарије“, „Приче из Непричаве“.
Са редитељем Желимиром Жилником, Пеђа је био коаутор „Гастарбајтер опере“ у Српском народном позоришту, која је са великим успехом извођена више сезона.
Писао је такође музику за позориште, сарађујући између осталих редитеља и са Дејаном Мијачем, Димитријем Ђурковићем, Видом Огњеновић, Паолом Мађелијем и Душком Јовановићем, у представама као што су „Смрт трговачког путника“, „Олуја“, „Преноћиште“, „Обешењак“ и друге, које су извођене у Народном позоришту у Београду и Сарајеву, Београдском драмском, Позоришту „Душко Радовић“ и свим већим театрима са простора Југославије.
Велику пажњу публике и медија браћа Вранешевић изазвали су 1984. у Лондону, наступајући пет вечери за редом у престижном Институту савремене уметности (ICA) са музичко-текстуално-визуелним перформансом под називом „Узјахати коња светог Марка“.
За уметнички рад и допринос награђени су „Бронзаним Змајем“ у Кракову и златним медаљама и наградама за животно дело на Фестивалу документарног и кратког играног филма у Београду, коју је Пеђа добио 2007.
Пеђа Вранешевић је 1972. дипломирао на Архитектонском факултету у Београду.
До 1981. радио је у новосадском „Урбису“ (један од најзначајнијих стручних подухвата било му је урбанистичко и просторно решење Новог насеља), a zатим прелази у слободне уметнике, да би се 1990. запослио се као музички уредник у Радио телевизији Нови Сад.
Био је још донедавно музички активан, правећи нову музику из личног задовољства и објављивао на YouTube.
Као што је рекао у једном интервјуу: „Заступам тезу да је човеков живот по себи трагедија – главни јунак увек умире на крају“.
Преузмите андроид апликацију.
