Сурове су, али ако посматрамо стриктно метафорички и тачне давнашње речи Валтазара Богишића. Немогуће је нешто што је од зачетка погрешно, исправити простим протоком времена. Баш као што је немогуће и бој задобити „све на дивану лулу пушећи“.
Кулминација сукоба на једној страни акумулиране фрустрације која је заогрнута у алај-барјак, Титову тробојку, комитску одору и Туђманову шаховницу и на другој страни трпељивост и храброст вишевековне мудрости следбеника Светог Саве и Светог Петра Цетињског, под двоглавим орлом Немањића и лавом Петровића.
Мило Ђукановић је прошао дуг и вијугав пут. Мењао је идеолошки приступ, одустајао од ставова, примењивао различите методе и тактике и у кључним моментима био склон – хазардерству.
Три пута је чекао куглицу на „13-црно“. Два пута му је долазила – 1997. и 2006.
Трећа несрећа.
Трећи пут није.
Прошле године је поново ишао на све или ништа. И овог пута изгубио. Уместо у казину на Мамули, он тако данас покушава да преокрене партију на Николином Цетињу. Али – не бива. Више му ни поглед није чврст, не красе га више ни спретни прсти, а и на блеф му више нико не пада.
Ореол недодирљивог господара, заменио је сликом узрујаног човека, који без сакоа и без, некада беспрекорно везане кравате, у офарбаној и изненађујуће неуштирканој кошуљи, млати рукама кано орао са грба Петровића, очито се спремајући да полети и одлети јер у Црној Гори више нема где.
Тесна му је Подгорица, некада бастион ДПС, данас озареног лица дочекује српског патријарха. Север који је лукративним методама и војничком дисциплином држао под контролом, вратио се свом извору.
У Малесији су га и раније само толерисали, више немају потребе. Немају, јер су они ионако били вазда загледани у неког другог орла. Двоглавог, али са нешто тамнијим рухом.
На приморју је и раније муку мучио, а како су му и Бока и Будва рекле „Адио“, пробао се окренути родноме Никшићу. Но, тамо сад столују Граховљани, српству одани, а под Требјесу више ни Јадранку не памте.
Последња станица на том путу, прва је са које је кренуо у победу 2006. Цетиње, ђе су наше све светиње.
Под наше свако може да мисли шта му је драго. Но, ни Цетиње није одушевљено Милом. Сваки пут када он води тамо протест дође мање људи него када их воде стари либерали. Она два прста, симбол латиничног слова Л, Душку стоје таман колико и Здравку србовање. Никако.
Симболично и јесте да Мило свој политички пут оконча поразом, тамо где је зачета идеја коју је он лукративно преузео и на њој сачинио каријеру. Да се један пројекат архивира тамо где је његов предлог и исписан. Апликациони формулар је свакако уважен, али на реду су модификације одобреног пројектног задатка, које више неће утврђивати комисија на челу са Милом.
Јер, одговор на питање из наслова и познаваоцима и непознаваоцима прилика у Црној Гори, открива непобитно стање ствари.
Ко то јутром на Цетиње дође?
Патријарх српски и црквене вође.
Аутор: Предраг Рајић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Предрага Рајића можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
