Када говоримо о правима потрошача и указујемо на неке неправилности на нашем тржишту, или једноставно региструјемо незадовољство купаца, најчешће се позивамо на европску праксу. Како је тамо све уређено, како се прописи беспрекорно поштују, а потрошачи много лакше долазе до својих права.
Претходног викенда уверили смо се да и није баш тако једноставно, као и да се трговци изгледа свуда служе истим триковима. Реч је о куповини у „Си енд Еју”, модном ланцу који је пре две године врло неславно изашао са тржишта Србије, пошто је откривено да су годинама продавали робу лошег квалитета коју су увозили из Кине и на тај начин не само варали купце него и оштетили буџет наше земље.
У радњи у Љубљани купила сам сако, онако импулсивно, да би ми се тек касније учинило да то баш и није био најбољи избор модела. Решила сам да га вратим следећег дана.
Из искуства у нашој земљи, а тако је и по закону, код нас и у ЕУ, у случају да купац враћа исправан производ трговац није у обавези да то учини. Његова је добра воља да ли ће изаћи у сусрет купцу, новац не мора да врати, може да понуди неки други производ у замену, а може и да одбије све од тога, што не би било, наравно, у реду према купцу.
Овај ланац је иначе у Словенији врло присутан и радње су свуда, чак и у мањим местима. Обилазим радњу други пут и схватам да ми се ништа не допада, па одлучим да ипак покушам да вратим сако и чујем предлог трговца. Објашњавам да сам се предомислила и кажем да бих волела да вратим сако и добијем новац. Очекивала сам исти одговор какав бих добила у било којој радњи у Србији: „Новац не враћамо, можете да замените и узмете нешто друго.” Али није било тако.
Касирка је рекла да новац не враћају јер је тако одлучено на нивоу компаније пре шест месеци. Новац не враћају ни у овом ни у било код другом случају, дакле ни у случају да ми је сако био поцепан, а да сам то тек касније приметила. Или да је лоше укројен, да је несаобразан.
Не, новац се не враћа зато што је тако компанија одлучила. Како је објаснила, све што могу да учине јесте да тај износ замене за вредносни ваучер који може да се искористи у било којој радњи у Словенији, Хрватској, Аустрији. За ваучере је потребна регистрација, која траје кратко.
Прекидам објашњавање о значају програма лојалности купаца и кажем да сам из Србије. Подсећам да је њихов ланац неславно отишао из Србије и схватам да то врло добро зна. „А, да, ви немате картице лојалности”, каже она, а ја додајем да немамо ни њихове радње. Опет очекујем да ће ми рећи оно што би по закону требало да каже, а то је да нису у обавези да ми врате новац и да ипак погледам нешто друго у радњи. Радница се још једном извињава и каже да је одлука њихове компаније таква да се новац купцима не враћа.
„Како је могуће да у Европи, чије законе смо и ми ’преузели’, нема враћања новца ни у случају да је производ неисправан, односно да ли то значи да је ваша компанија изузетак или ипак ви не поштујете те прописе, када као аргумент нудите само одлуку ваше компаније”, питам онако како бих питала било ког трговца у нашој земљи.
Тог тренутка на каси се појавила менаџерка, госпођа озбиљног израза лица, и упитала је о чему је реч. На словеначком, али рекла бих да је то значило: „Госпођа је из Србије, враћа сако јер јој не одговара, не можемо ваучер.” Надређена је погледала рачун и износ и кратко узвратила – „Врати новац”. Дакле може и овако и онако.
Вратили су ми новац по слободној процени менаџера, а не по закону. Оном на који се ми врло често позивамо, верујући да је свуда боље и уређеније него код нас. Ето, није баш тако.
Преузмите андроид апликацију.
