У претходном блогу писао сам о међународном аспекту кризе у Казахстану, који свакако има посебан значај и који је привукао највећу пажњу наше јавности. Међутим, у сенци тог спољнополитичког остао је онај не мање важан, унутрашњи аспект те кризе.
Наиме, никако не смемо занемарити динамику политичких односа у једном друштву, а од које обично зависи и степен манифестовања спољашњег утицаја.
Међународни фактор, када тежи остварењу својих циљева у одређеној земљи, примарно се ослања на сопствену агентуру, али и одређене домаће друштвене структуре са којима постоји висок степен поклапања интереса.
Односно, поред људи који директно раде за стране обавештајне службе постоје и они који понекад несвесно постају „оружје у њиховим рукама“. Најчешће зато што им се интереси у одређеним сегментима поклапају са плановима спољних чинилаца.
Америчке обавештајно – безбедносне структуре су присутне у скоро свим земљама света, па самим тим и у Казахстану.
Уосталом подаци о деловању Национална задужбина за демократију (National Endowment for Democracy – NED), америчке невладине организације, која се сматра параваном за деловање ЦИА-е широм света, потврђују ту тезу.
Управо је НЕД потрошио значајна средства за подршку „јачању демократије“ у Казахстану, као што их је и раније трошио у земљама које су се суочавале са сличним или идентичним изазовима попут те бивше совјетске републике.
Управо преко различитих невладиних организација у Казахстану, као и путем бројних утицајних појединаца у тамошњем друштву, које су повезане са НЕД-ом и сличним прозападним организацијама, САД покушава да утиче на политичке токове у тој земљи.
Односно, у овом случају да врше додатни притисак на Русију сузбијајући њено присуство у држави која се сматра једном од њених најближих савезника.
Успех те врсте деловања, у било којој земљи света па и Казахстану, условљен је постојањем „плодног тла“ за реализацију таквих планове.
На несрећу Казахстанаца прилике у њиховој држави биле су изразито погодне за успех оних који су желели да изазову кризу. Није тајна да у тој земљи постоји ривалитет између бившег лидера, Нурсултана Назарбајева и садашњег председника Касим Жомара Токаја.
Наиме, пошто су демонстрације избиле због цене енергената, да би убрзо прерасле у добро организоване и синхронизоване рушилачке протесте, са циљем да се обори легална власт, тешко је замислити да се све одвијало спонтано.
Односно, да нису постојале моћне структуре унутар државног система које су желеле да целу ситуацију искористе за преврат у земљи.
Многи аналитичари управо указују да је на сцени био обрачун старог и новог лидера Казахстана, а у коме је као победник изашао садашњи председник.
Уколико ову тезу прихватимо као тачну, онда нам постаје јасно да су унутрашњи сукоби изазвали кризу у Казахстану, а да је спољни фактор само покушао да је „распали“ и усмери у правцу својих интереса.
Реакцијом из Кремља, слањем трупа ОДКБ-а у Казахстан, такве тежње су пресечене. Казахстан је тиме спречио даље продубљивање кризе, док је Русија онемогућила јачање западног утицаја у свом суседству. Односно, заштитила је своје примарне спољнополитичке интересе.
Ипак, цела ситуација нас подсећа на неколико важних чињеница.
Прву, колико је важно чувати јединство унутар земље, јер је то најбољи начин одупирању малигним спољним утицајима, било да долазе са Запада или Истока.
Затим, колико је битна одговорност према сопственој држави и националним интересима. Наиме, Казахстан је богата и просперитетна земља, не спада у најразвијеније државе света, али се свакако убрзано развија.
Међутим, ова криза је показала колико је мало недостајало да та земља крене путем унутрашњих сукоба, а можда и крвавог грађанског рата. Тачније чини ми се да смо били веома близу тога да сведочимо „украјинском сценарију“ у Казахстану.
На срећу те земље до тога није дошло, иако су многи услови за катастрофу већ били испуњени.
Нездовљне масе на улицама градова, јаке побуњеничке структуре унутар државног система, спољни фактор са својим малигним утицајем и оно што је посебно опасно, проливена је крв. Присебност председника Токаја и кључних политичких чинилаца у земљи, као и њихово схватање геополитичке позицији Казахстана, пресудно су утицали да се ситуација смири.
Јер, да су којим случајем поступили другачије, да нису одлучно прекинули те деструктивне процесе у својој земљи, сада би смо вероватно сведочили продубљивању кризе и катастрофи најширих размера у Казахстану.
Зато из казахстанског примера можемо извући јасне поуке.
„Улици“ се не сме дозволити да мења власт, нити вољи спољњег фактора да пресуђује ко ће управљати једном земљом.
„Велики“ су имали и увек ће имати своје интересе, а „мали“ народи, у тој вечитој борби за моћ и доминацију, морају избећи улогу “жртвених пиона“.
Казахстан се у последњем моменту „извукао“, али многи пре њега нису. Украјина и Либија само су неке од земаља које су жртвовале своју будућност зарад туђих интереса.
Што се тиче наше земље она је и данас, као што је то била и у прошлости „ на нишану“ глобалних моћника.
Зато морамо бити опрезни. Немојмо дозволити да се поново нађемо на тој неславној листи губитника у геополитичком обрачуну великих сила.
А национално јединство и одговорност према држави су предуслов да такве трагичне околности предупредимо.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
