Свим силама се трудим да закопчам свој ручни пртљаг у који сам спаковала гардеробу за наредних пет дана. Док седам на њега и притискам га тежином свога тела, први пут у животу помишљам да би ми која кила више добро дошла.
Дословно скачем по коферу нервирајући се зашто у њега не могу да стану макар још две комбинације које сам замислила за своје фотографије на Инстаграму.
Димензије допуштеног ручног пртљага су много мање него овај који ја имам, међутим, ја се упркос томе уопште не бринем.
Знате и сами да када из Србије летиш преко Wizz Air-а, можеш да прокријумчариш два мала црнчета из Уганде, 10 кг домаће кафе за рођаке из иностранства, али никако скупу козметику, поготово ако одговара укусу озлоглашених gate keep-ера.
Пустиће они мене без доплате и са овим мало већим ручним кофером. Ако нешто пође по злу, позваћу се на своју плаву косу и то како, ето, никада нисам путовала без великог кофера.
Шта ћеш, некад се имало за велики кофер, или се није носило толико ствари, нисам више сигурна.
Дакле, тамо ћу бити од суботе, а на београдском аеродрому сам већ у среду увече.
По једна комбинација за дневне варијанте и по једна комбинација за ноћне. Само по један пар патика, сандала и штикли, јер је то есенција. Нисам претерала, стварно нисам.
Мама се убацује и говори како ми сукња коју сам спаковала може лепо ићи и уз лила кошуљу коју сам намерила за излазак када будем облачила штикле, али и уз Converse мајицу за дневну варијанту са старкама.
Згрожено се окрећем и изговарам: „Па не могу два пута да се усликам у истој сукњи, приметиће људи да је иста. Свашта са тобом!“
Све је то пажљиво испланирано. Дневне варијанте: Једна комбинација за аfter work party када стигнемо у Малмо (мајица, сукња, горњак – тексас јакна у случају да је на текст залутао неко ко није из Новог Сада).
Комбинација за сутрадан када будемо ишли на плажу (купаћи, папуче, огртач, дамски шешир и још један шешир и други плашт за додану фотку ако мало променимо локацију).
За тај исти дан ми треба још једна варијанта. За онда када се вратимо са плаже и одемо у брзинску шетњу центром, те можда попијемо неку кафу.
И ту негде док сам тек стигла до плана облачења за други дан путовања, схватила сам да сам већ одавно изгубила мајчино интересовање. А, ко би је и кривио.
Тој жени је једино битно да je одело чисто и по могућности што „шљампавије“ и „ландаравије“ како би се осећала слободно.
Мислим се… Како ја нисам као она? Нит бриге, нит памети! Мора да је то због тога што сам млада.
Ајде, некако сам спаковала макар оно основно што сам замислила у глави, за остале дане ћу позајмити од другарица. Када искомбинујемо сву гардеробу коју смо понеле, биће ту нешто, није да неће.
Долазимо на Николу Теслу и све пролази као по плану. Нико те не пита за кофер и једва да те погледају као да једва чекају да те се реше. Кад се враћаш у земљу не иде тако лако, али кад идеш одавде, као да једва чекају да ти виде леђа.
„I have nothing to report„, чујем у позадини неког чову којег малтертирају мало више него мене и мислим се како сам сјајно прошла.
Стижем у Шведску. Тамо зима, ал’ стандард, знате већ.
Није прошао ни први дан када сам схватила да сам тотално омашила са свом гардеробом коју сам понела јер је овде за неколико степени хладније него код нас.
Мислим се, нема везе, смрзнућу се мало за добру слику. Онако најежена, рамена сам скоро спојила са челом као да немам врат. Међутим, добро сам истренирана да, када неко упери фотоапарат у нас, све то неутралишем и изгледам као да ми није хладно.
И док наизглед уживам, мислим се, тек ћу да уживам када се вратим кући па крене да ме пече док пишким јер сам се прехладила.
Али нема везе, није ова хаљина плаћена 5.000 у “Zari“ да бих је покварила спортским дуксом који је једина иоле топла ствар коју сам понела на пут.
Други дан сам “промашила“ плажу јер сам се претходни дан смрзла и тресла ме је температура…
Баш сам била бесна јер нећу имати слику са мора.
View this post on Instagram
Да, тако је, не зато што нисам видела лепоте шведске обале, већ зато што други неће моћи да је виде на мом профилу.
Пф, као да никада нисам била овде!
Трећи дан смо кренули до Копенхагена. Град у Шведској у коме смо одседали налазио се надомак Данске па је ово путовање било сасвим непланирано и спонтано.
Платили смо карту за велики забавни парк „Тиволи“. Када бисте знали да вам је за „Тиволи“ потребно 50 еура да уђете унутра, било би вам јасно зашто у моменту када сам крочила у њега нисам испуштала фотоапарат (заправо телефон) из руке.
Вожње су биле фасцинантне. А од свега је највеличанственији био рингишпил који је на танким ланцима држао путнике и дизао их толико високо у небо да су имали поглед на цео Копенхаген.
Усудиле смо се на то, чини ми се, само због story-а који бисмо снимиле одозго, а онда су нас шокирали када су нас приморали да телефоне оставимо у сефове, те нам објаснили да не смемо да их имамо при себи у току вожње.
Иако је чикицино објашњавање на лошем енглеском заиста имало смисла, те је био у праву да уколико телефон испадне са толике висине може да усмрти неког одоле, осећали смо се као опљачкани јер ће наше успомене остати само наше.
Нико неће видети Копенхаген, нико неће видети где сам била, жали Боже оних 50 еура, боље да смо их потрошили на неку храну коју бисмо могли да објавимо.
Шетајући овим градом нисам обраћала пажњу на оно што је лепо, него „оно што је лепо за слику“, а ту постоји разлика.
View this post on Instagram
Апсурд данашњице је у томе што ће се девојка радије сликати испред новог застакљеног тржног центра, него поред вековних споменика и грађевина, јер ће тржни центар, разуме се, више да се уклопи у feed.
Негде у свему томе постало ми је јасно да најмање фотографија имам са својим пријатељицама, истим оним са којима се дружим цео живот.
Наше заједничке фотографије из 2012. године биле су препуне људи, блесавих фаца, неких догодовштина, а то је све, наравно, било пропраћено катастрофалном пискелизацијом.
Међутим ни оскудан квалитет није могао да избрише емоције које су те фотографије носиле и успомене које се још увек буде сваки пут када их погледам.
А данас, ето нас на крају света. Небо нам је граница, идемо где желимо, обилазимо најлепше светске метрополе и сликамо се поред зидина које најбоље истичу наше одевне комбинације.
Има ли смисла?
Уместо да на фотографијама хватамо моменте у којима смо срећне и спонтане, ми се трудимо да будемо оно што наши „пратиоци“ требају да виде како би нас што више волели.
Можда бих до овог закључка дошла и знатно касније да нам се на путу за Србију, на шведском аеродрому, таман када смо јурцале како би стигле последњи моменат пре затварања gate-а, није испречио радник који је јасно дао до знања да то што ја носим у руци никако није ручни пртљаг.
Трептала сам окицама, извлачила се на плаву косу, покушавала некако да се извучем, али брале, није ти ово Србија, тешко иде на лепе очи.
Ја му кажем да су ме пустили када сам долазила и не видим у чему је проблем сада, а он ми одговара да то шта се дешава на београдском аеродрому није њихов проблем.
Међутим, натезали смо се ми. Ударио јунак на јунака. Он веома одлучан да све буде по п.с.-у због страха за свој посао и ја још одлучнија да ми не пада на памет да доплаћујем 50 еура због две крпице више.
Мислите да ме није пустио? Наравно да јесте, али није било за џабе. Додуше, није коштало ни 50 еура, али је коштало наредних неколико сати преиспитивања на путу до Србије.
Да ли ми је заиста за четири ноћи требало толико гардеробе? Зар сам заиста морала да обучем потпуно нову комбинацију за сваки излазак из стана само због фотографије коју ћу направити том приликом?
Зар сам заиста пропустила да се смејем и уживам у неким занимљивим причама које су моје другарице причале у смештају, док сам ја из хиљаду усликаних фотки тог дана бирала најлепше како бих поставила на feed?
Последње питање је било круцијално. Да ли ми је заиста важно да будем срећна или да други мисле да сам срећна?
Не знам, угасићу Инстаграм па ћу проверити. Ваљда ћу и тада још увек постојати.
Даница Урдаревић
Doživite vojvođansku bajku uz najlepše dvorce u okolini Novog Sada
Преузмите андроид апликацију.
