Салашарска насеља од давнина су карактеристична за подручје Војводине, посебно околине Новог Сада, па тако и Пејићеви салаши уживају велики елемент славе због прослављене серије “Државни посао”, где је популарни лик Чварков вешто успео да скрене пажњу на овај део нашег града.
– Ово газдинство чува аутохтоност онога што је Нови Сад био пре више од 300 година, када је након Великог Бечког рата дошло до померања становништва и ту примећујемо њихов долазак из старе Србије. По предањима које преносе породице које су биле део тих миграција, они су и оснивачи овог насеља – прича истакнути историчар и директор Историјског архива, Петар Ђурђев за НС Уживо.
Тадашња новосадска општина била је прожета великим бројем салаша и салашарским народом
– На територији данашњих Пејићевих салаша налазили су се велики пашњаци јер су новосадски Срби превасходно били сточари, а таква пространства омогућавала су им испашу стоке. Та прича прати и настајање Пејићевих салаша, а оно што их разликује јесте да су задржали исти начин живота све до данашњег дана – наставља Ђурђев.
Године 1882. почиње са радом основна школа на Пејићевим салашима
Наш саговорник истакао је да су ова места била пребогата породичним задругама са мноштвом породица па не чуди да је на Пејићевим салашима основана основна школа. Ово потврђује чињеницу да је на тадашњим салашима било много деце, а тај простор је чудновато изгледао нама из данашњег времена – рекао је Петар кроз смех и додао да сада на овој територији живи преко 300 људи.
Породице Пејић, Пилић, Керац, Ћурчић, Арсеновић, Недић, Веселиновић и Влашкалић
Ђурђев је испричао да је и поред многобројних лоза, поменута породица Пејић добила највећи део иметка и због тога се ово насеље баш тако и зове. Давне 1989. године, када су Пејићеви салаши са Немановцима спојени и основали месну заједницу, тада је и престала са радом основна школа, а са уздизањем материјалне културе, људи су почели да се рађају у Бетанији, а не на салашима. Ипак, породице које и данас живе на овом насељу, жељни су другачијег и смиренијег темпа живота, а самим тим видимо да ови салаши имају будућност.
Како би ова прича била потпуна, разговарали смо са једним од потомака породице Пејић који је са нама поделио своје фамилијарно наслеђе богато историјским тренуцима.
– Године 1690. током Велике сеобе Срба, Пејићи су насељавали Косово, тачније околину Пећи. Када је почела сеоба, они су мигрирали са тих простора и део њих се доселио у Војводину. Човек по имену Васа, са своја четири сина био је један од њих, како ми је испричао деда. Тада, није било кућа, само необрађена земља на коју су први пут крочили. Пре триста година, одлучили су да саграде свој дом у земљи, па су правили земунице, а тек касније, давне 1924. године, на истом плацу подигли кућу која је саграђена од земље. Следеће године биће 100 година од како је подигнута иста – казао је Павле Пејић.
Ови салаши данас су познати по узгоју лубеница, а та традиција потиче од давнина, када су њихови преци исте те лубенице гајили и продавали на Јадранском приморју.
– Тада су моји рођаци лубенице продавали на приморју, у Црној Гори па чак и у Босни и Херцеговини. Колико се сећам из прича мог оца, они су од њихове продаје лепо живели, иако то сада није више толико уносан бизнис. Ипак, моја породица и ја и даље гајимо лубенице и продајемо их, не толико због новца колико због људи који их много воле и купују током сезоне – закључио је млади Пејић.
Преузмите андроид апликацију.
