Поњавица, бисер природе, који тоне у блато

Поњавица је водоток дужине око 13 километара и просечне ширине од око 30 метара, а јединствен је по томе што нема јасног почетка и краја и не зна се да ли је река, језеро или нешто треће.

Омољчане и Брестовчане веома брине нагомилавање муља којег према истраживањима из 2006. године у Понајвици има преко огромних 1.350.000 кубика (а сада и много више).

Неки од њих су годинама покушавали да пронађу решење за тај проблем, али астрономски трошкови били су непремостива препрека за било какве озбиљине помаке.

Ипак, однедавно је власник успешне локалне фирме, Јовица Божић, којег успомене из детињства везују за Поњавицу, одлучио да се ухвати у коштац са овим великим проблемом, па је набавио машину са хватаљком којом је извађено много муља, што је ипак тек око пет одсто од укупне количине блата.

Радови су моментално у прекиду, јер по закону нису могући у време вегетације, па ће бити настављени најесен.

Омољчанин Слободан Ристић, машински инжењер у пензији и један од учесника у поменутом пројекту, изузено великом и скупом и по светској категоризацији, каже да су то први конкретни помаци који уливају наду да Поњавица може да се врати у некадашње стање, иако многи у то нису веровали.

„Била је то чиста вода, али временом је дошло до замуљавања, које махом настаје изумирањем биљака и наношењем прашине са поља. Реч је о мешавини песка и глине, у којем на срећу нема тешких метала и токсичних материја, па може да се одлаже без прераде, а за све то имамо и цертификат од адекватне установе”, објашњава Ристић.

Да је вода у Поњавици била бистра са веома мало муља добро се сећа и председник брестовачког еколошког удружења „Наша Поњавица“ Момчило Чурић.

„Ово природно добро не може се спасити без људске помоћи, а „начета” је још шездесетих година прошлог века с почетком примене вештачког ђубрива, чији су нерастворени делови потом доспевали у корито и подстицали енормно бујање вегетације и без икаквих контра мера. Вегатација је потом трулила и правила муљ, а он је затрпавао издане, чиме је Поњавица изгубила везу са подземним водама и почела да пресушује”, наводи Чурић.

Он додаје да идеја била је да се покуша са бактерилошким разлагањем муља, али то би могло само да елиминише меки слој, док би, каже, тврди опет морао да буде уклоњен физички.

Поњавица је препознатљива је по разним заштићеним врстама птица, као и острва на којем се оне легу великом броју, а ту је богат рибљи фонд, али он није онакав какав је некад био.

„Много је сиромашнији, а великих проблема имамо са америчким цвергланом, који уништава млађ, као и са корморанима, јер они енормно изловљавају рибу“, каже Предраг Сакић, председник омољичког Удружења спортских риболоваца „Шаран“.

Он додаје да даље има пецароша, иако то није ни близу као некад.

„Ипак, и даље има крупних шарана, као и сомова, у шта смо се уверили пре неколико година када је један огроман капиталац страдао у рибокрађи”, каже Сакић.

Донедавно су страдавали и млади лабудови, јер су, каже, улетали у мреже криволоваца, чега је сада мање захваљујући ангажовању људи из чуварске службе ЈКП-а „Зеленило“.

„Вреди споменути и видре, а један пар са младунцима могао се видети нарочито зими када су ходали по леду”, наводи Сакић.

Он истиче да Понајвица много значи њиховом удружењу, које младе анимира организацијом школица пецања и акцијама чисћења природе од нагомиланог смећа.

И актуелни директор Основне школе „Доситеј Обрадовић“ из Омољице Владимир Ристић настоји да путем разних пројеката пренесе ђацима своју љубав према Поњавици.

„Поњавица је нарочито атрактивна лети и многи су тамо научили да пливају. Ни зими када замрзне није било досадно. Рецимо, мој отац је био пионир клизања, а док није било трске могли смо да се сличугамо по седам-осам километара у континуитету. Из тога се развио и хокеј у чему сам и ја годинама активно учестововао“, каже Ристић.

Иако је у последње време, откада се о овом званичном парку природе брине чуварска служба панчевачког Јавног комуналног предузећа „Зеленило“, ситуација у неким сегментима поправљена, нарочито у погледу рибокрађе, пошумљавања или порибљаванаја, ипак је неопходно још много људског труда како би се ова оаза иишчупала из блата у које неумитно тоне.