Цела спортска јавност у Србији, из недеље у недељу, само учвршћује мишљење да је Судијска организација одавно изгубила свој пут.
Дејан Филиповић, председник Судијске комисије Фудбалског савеза Србије, поред високо плаћене функције у Телекому, месечно од ФСС инкасира 3.000 евра месечно, плус завидне дневнице за међународне утакмице, којима присуствује као посматрач.
Али, изгледа да материјални ефекат, о којем многи играчи и тренери у српском фудбалу могу само да сањају, није довољан мотив Филиповићу да оправда дато поверење.
Филиповић као да намерно одбија да се посвети подизању нивоа квалитета судијске организације. Као да намерно не инсистира на квалитетнијем приступу утакмицама самих судија. Све то, директно, има поражавајућ ефекат на целокупан српски фудбал.
Суђење у Суперлиги Србије далеко је испод нивоа које ово такмичење треба и заслужује да има. И нису за то криве само судије. Основну одговорност сноси онај ко их организује и ко их, у суштини, држи као таоце.
Примера ради, Филиповић је на конференцијама за медије, које прати цела земља, директно признавао судијске грешке, које су искључиво плод и одраз нестручности и разних играрија њега и његових сарадника. Често је судије и кажњавао исхитрено, без дубљег увида у ситуације, некада да би себе „опрао“, али у већини случајева да би им послао поруку.
Цела спортска јавност у Србији, из недеље у недељу, само учвршћује мишљење да је Судијска организација одавно изгубила компас. Суђење више није независно, нити се суди поштено. Очигледно је да се Филиповић труди да се умили свим центрима моћи у српском фудбалу, како би задржао функцију.
Све је то довело до тоталне анархије, до урушавања система вредности, пада моралних норми, изостанка спортског духа и девастације српског фудбала. Ко има мотив да игра или води тим, ако унапред зна да ће судије одлучивати о исходу утакмице?
Нажалост, сведоци смо урушавања кровне организације чија је обавеза да свима, у свим ранговима такмичења, обезбеди независно суђење и право на поштен исход. Супротно томе, баш због утицаја Филиповића, више се не зна ко коме и због чега „помаже“ и ко је коме и због чега дужан „услуге“.
Ако томе додамо кулоарске приче, а где има дима има и ватре, да су одређени клубови успевали да побољшају свој третман у делегирању и крајним исходима утакмица, тако што су Филиповић помагали у изградњи викендица и других некретнина, можда ћемо лакше да дођемо до одговора на питање: Зашто се и како покварио компас фудбалске Србије?
Преузмите андроид апликацију.
