Пред нама је зимски период који нам доноси познату топлу атмосферу са најближима али и много разлога за оживљавање старих обичаја и славља.
У нашем народу постоји много традиционалних обичаја. Неке од њих смо годинама уназад губили, свесно их се одрицали или стицали нове, ипак, један од најбитнијих религијских обичаја очувао се од момента када смо се одрекли паганства и присутан је у скоро свакој православној породици.
Древно хришћанско свето предање о слављењу славе смо примили од Светог Ћирила и Методија и Светог Саве, а постало је толико карактеристично за Србе да представља наш начин препознавања и идентификације свуда по свету.
Негде сам чула да нас странци доживљавају као весељаке који стално нешто желе да обележавају како би се јело и пило, те да им није потпуно јасна поента овог празновања.
Према њима, ми дакле, верујемо у неког Исуса Христоса који је убијен а након тога васкрсао, те ми у то име организујемо славље. Такође, славимо и његов рођендан као и рођендан његове мајке, њено уснуће и још хиљаду других датума које користимо као разлоге за пуко напијање и преједање.
Иако на први поглед изгледа да су нам само потребни разлози да фешту, слављење славе у Срба један је од најзначајнијих породичних празника. То је начин на који одајемо почаст нашим прецима и чувамо корене од којих смо настали.
View this post on Instagram
Како је настала крсна слава?
Ћирило и Методије су приликом покрштавања паганских племена, уместо паганских богова, породицама нудили хришћанске свеце као заштитнике.
Том приликом је укинут и многобожачки ритуал приношења жртве крви, тј. мртвих животиња, а успоставио се нови ритуал приношења жртве у виду природних плодова попут хлеба, вина и уља.
Породице су добровољно и самостално бирале којег ће свеца да празнују, али је тада било много мање канонизованих светаца него данас па не чуди што неколико великих слава слави “пола“ Србије.
Касније је први архиепископ Српске православне цркве, Свети Сава, литургијски установио црквени обред обележавања славе који је, уз мање измене, до данас остао исти.
Свечарски обичаји?
Како обичаји налажу, породица која прославља извесног свеца неколико дана пре славе угости свештеника који окади дом и освешта водицу, а са том водицом домаћица касније замеси славски колач.
На дан славе, поред богате трпезе, на сто се износи и кувано жито, док се славски колач реже у облику крста, залива црвеним вином и ломи уз изговарање молитве. Током читавог дана и молитве, неопходно је да у дому гори славска свећа.
У нашем граду се ломљење погаче углавном догађа у цркви и обавља га свештеник.
Иако је традиција да се на славу гости зову само први пут, а након тога постоји прећутан договор да се круг не прекида, због брзине времена у коме живимо данас се људи често поименце позивају на славу како је не би заборавили или прескочили.
У Новом Саду највише се славе Свети Никола, Ђурђевдан, Свети Архангел Михајло, Свети Јован Крститељ, Света Петка, али и други не тако познати свеци.
Ово је дан када се требамо присетити мука које је прошао светац, заштитник нашег дома и ревносније се посветити молитви. Дан када ћемо гледати да окупимо породицу и да чинимо добра дела једни према другима. Дан када ћемо живети основу наше православне вере – љубав и радост.
Све више Новосађана данас прославља славу, били они верници или не. Једноставно, свечарење је постало део нашег културног идентитета, а за оне неверујуће барем повод да се добро запију са својим најближима.
Онај други део наших суграђана често се правда да, иако је верујући, славу не може да прослави због недостатка новца, али често заборавља шта је то заправо суштина празновања заштитника дома…
Суштина славе је у молитви и заједништву породице. Она ће се преносити са колена на колено и постојати докле год је кандила, свеће, хлеба, кољива и оног најбитнијег – вере у Бога.
Преузмите андроид апликацију.
