Приликом заједничког служења свете литургије са Његовим блаженством, Архиепископом охридским и македонским, господином Стефаном, у Саборном храму Светог Климета Охридског у Скопљу, поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост, Патријарх српски, господин Порфирије, казао је: „…Радујмо се, јер нас је Господ погледао. Радујмо се, јер се са нама данас радује читава Црква! Радују се и небо и земља! Радују се и небо и земља онда када се браћа воле, када се грле у Христу Господу, када славе име Божје. Радујмо се и ми што смо ево, после педесет и пет година заједно служили свету Литургију најпре у Београду, а ево данас и у Скопљу, само у неколико дана други пут…“.
Претходно, Свети Архијерејски Сабор је једногласно изашао у сусрет молби Македонске Православне Цркве – Архиепископије Охридске, те је „једногласно, једнодушно благословио, одобрио, прихватио и признао“ аутокефалност, ове, према нормама канонског права, новоустројене помесне и сестринске православне Цркве.
Као и у погледу многих друштвених појава, која се односе на „осетљива“ питања српске националне, верске или државотворне или државноправне политике, Срби се „по обичају, одмах поделе на две или више група, односно полова“!
Слично, мада у знатно мањем опсегу, догодило се и у вези са овим болним вишедеценијским питањем раскола у Српској Православној Цркви.
Шта се, заправо догодило на недавно одржаном Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, када је реч о „македнонском расколничком питању“?
Наиме, вишедеценијски црквени спор, несумњиво, покренут је од стране титоистичких, комунистичких, безбедносних структура и то са јасним циљем, који је на крају и постигнут.
Тај циљ састојао се у реализовању идеје југословенских комуниста о трајном одвајању македонског-националног и православног, духовно-конфесионалног идентитета од њихових српских православних фундамената.
Дакле, основна намера југословенских (свакако, и српских) комуниста била је да путем генерисања црквеног и духовног раскола на територији, која је у канонском погледу припадала структури Српске Православне Цркве, услове нестанак органске везе између духовно-националног идентитета словенске популације на просторима данашње Северне Македоније са оним духовно националним идентитетом, који је остао карактеристичан и специфично устројен на етничким просторима у ондашњој Југославији, али и широм света, где је живео или где живи српски народ.
Другу димензију генерисања тог, типично „удбашког“ и „комесарског“ раскола у „ткиву“ Српске Православне Цркве проналазимо у намери тадашње комунистичке државе да до крајњих граница ослаби утицај, ионако „рањене“ православне цркве у Југославији.
Када погром над јерархијом, свештенством и имовином Српске Православне Цркве, након свршетка Другог светског рата, није пружио (за комунисте) „задовољавајуће резултате“, а у намери да ослабе утицај институције, која је, некад и пресудно детерминисала правце развоја српског националног и државотворног идентитета, комунисти су приступили веома свесном процесу разградње канонског устројства територијалне организације православне цркве у Југославији.
Важан сегмент тог срамног наума представљао је концентрисани „удар“ на епархије СПЦ у ондашњој, економски најслабије развијеној, социјалистичкој федералној јединици – Македонији.
У историјско-етничком и духовно-културолошком погледу, простор некадашње Јужне Србије био је веома „осетљив“.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (dvanaesti deo)
Преузмите андроид апликацију.
