Ако пијете пиво вероватно сте кроз живот најчешће пили лагер, а да ли сте знали да постоји да постој још око 400 врста пива које се деле на три велике глупе, а то су: лагери, ејлови, и стаут и портер пива.
Лагери
Врста квасца која се користи у ферментацији је оно што разликује ејлове од лагера. Лагери се праве од сојева квасца који отпочињу ферментацију на ниским температурама. Ови сојеви квасца су у току ферментације угалвном стационирани на дну течности па се зато лагери називају и пивом доњег врења.
Наравно, кад поредите лагере и ејлове укус је кључна разлика. За разлику од ејлова, лагери имају тенденцију да буду газирани и освежавајући, и имају способност да ефикасно утоле жеђ.
Иако је ејл пиво знатно лакше скувати и ферметисати, лагери су преузели примат у пивској индустрији вероватно због своје питкости и ограничене горчине, па је због популарности укуса било лако прећи преко мало компликованијег процеса производње.
Једна од најпознатијих врста лагера је пилснер. Ова врста је светле и прозрачне боје, и освежавајућег укуса, може се рећи и да синоним за лагер.
Пилснер је измишљен у Европи у 19. веку, и убрзо је постао веома популаран, захваљујући својој моћи да лако утоли жеђ. Пилснери имају изражену арому хмеља и углавном су филтрирани.
Мање популарне и заступљене врсте лагера су такозвани ембер (амбер) лагер, чији назив потиче од енглеске речи за ћилибар, јер је боје ћилибара, и црвени лагер.
Када пивари користе сладни јечам и прже га док не порумени, тада добијају лагер тамније боје. То такође прави разлику у укусу: ембер и црвени лагери могу имати лагани укус као и пилснери, али такође могу да садрже ароме карамеле, препеченог тоста.
Тамни лагер је можда најенобичнија врста лагера, јер је јако тамне боје а спада у исту породицу као нека од најсветлијих пива. Ова врста пива и даље има лаган и освежавајући укус попут свог светлог рођака, али може да има и богате ароме које су карактеристичне за тамнија пива попут стаута. То могу бити ароме које чак подсећају на чоколаду и кафу.
Ејлови
За разлику од лагера у производњи ејлова се користи квасац који почиње ферментацију на вишим температура. Овај квасац у току ферментације плута на површини течности, па се ејлови још зову и пива високог врења.
Што се тиче укуса ових пива, они се уопште не могу генерализовати, постоји много сојева ејл квасца који доприносе различитим укусима и аромама. Ароме ејлова могу бити и воћне па се може десити да пијете неки ејл који има арому као манго или неки цитруси иако никакве воћке нису коришћене у ферментацији.
Најпопларнији ејл је индијски бледи ејл, однсоно Индиан пале але, позантији под скарећницом ИПА. Људи који воле пиво са израженом горчином, дефинитивно би требало да пробају овај стил пива.
Индијски бледи ејл је настао у Енглеској током 19. века, прављен је са већим процентом алкохола од лагера и са много више хмеља, јер хмељ и алкохол имају ефекат конзерванса, а ово пиво је морало да „преживи“ пут бродом од Енглеске до Индије.
Стаут и портер
Иако су ова интензивно тамна пива технички ејлови, често се третирају као посебна категорија. Стаут пива имају ароме које се најчашће карактеришу као „печене“ и „пржене“ и подсећају на кафу и на чоколаду. Нису много горки, а могу бити чак и слатког укуса.
Стаути су најпопуларнији у Ирској и Гинис пиво је њихов најпознатији представник.
У производњи портера се додаје и одређена количина овсених пахуљица које пиву дају гушћу структуру и богатији пунији укус.
Преузмите андроид апликацију.
