Истраживања, а и искуства у предшколским установама, показују да се деца све ређе заиграју, да учествују у осмишљеној игри и да више воле друштво телефона него својих вршњака.
Када знамо да дете природно воли да се игра, да је игра најважнија активност у предшколском добу детета, поставља се питања шта омета развој и дечију игру. О чему се заправо ради и каква је то појава објашњава Споменка Дивљан, психолог и педагог.
Дете учи оно што живи
– За игру се каже да је за децу једнако вредна и важна колико и само дисање, дакле, нема замену. Како смо онда дошли у овакву ситуацију?
Ко добро познаје дете лако ће разумети колико је детету важна игра, јер ће дете када год има прилику посегнути за играчкама и започети игру.
У овом случају играчка може бити било шта: реални предмети, отпадни предмети и материјали, природни материјали које смо сабрали у шетњама и на путовањима, не само званичне играчке.
Дете учи оно што живи, а онда се запитамо и шта дете, у просеку, живи у овом времену – каже Дивљан.
Из искуства наводи само неке појаве за које знамо да ометају дете, дечји развој и дечију игру.
– Дете после вртића иде на додатне активности: плес, спорт, језик, разне „кефалице“, играонице. Често смо брижни око тога да дете добије најбоље услове за учење, да се припреми за школу, да научи ово, да научи оно…
Дајте му време да интегрише дневне утиске
Када погледамо у један просечан дечји дан видимо да је у том дану дете изложено многим садржајима, да је најмање у прилици да се дружи, игра, да буде у својој породици где може да све што је тога дана доживело на миру да искаже, да интегрише, да уобличи своје дневне доживљаје.
– Дете то чини тако што се игра – слободно, неометано, подстицано. Детету то треба. Ако бисмо дуго удисали, без прилике да издишемо, наступио би озбиљан проблем.
Исто је и са дететом које је уроњено у спољашњи свет. Оно непрестано прима, доживљава, сазнаје, учи у свим ситуацијама.
Игра је за дете јединствена прилика да све те утиске, све унето, обради, трансформише на начин да га разуме, да има за њега смисла.
Дакле, игра као потреба, као неопходност, као начин срећног детињства. Зато је са нама увек јасна мисао – важно је да се деца „само“ играју, ако то раде на прави начин онда довољно уче, сазнају, откривају, развијау се, бива срећна деца.
И пад је лет – дозволите детету да ризикује
Да ли је у овом времену родитељима блиска мисао која је до скора била једна од мудрих васпитних смерница: „ и пад је лет” или “падајући дете научи да хода”.
– Понекад нам се чини да су ова уверења или заборављена или застрашујућа. А шта стоји иза тог опредељења да се детету допусти да испроба и нешто опасно, ризично, да савладава и истражује више до уобичајенога?
Дозволити детету да ризикује, да овладава својим телом већ на најранијем узрасту. Дугорочно доприноси дететовој самосталности, спретности и осећају самопоштовања.
На овај начин деца уче да процењују ризик, опасност, што их припрема за изазове у другим сферама живота.
Добро познавање ризика може им бити од директне користи у ситуацијама када касније у животу нема одраслих који надзиру ситуацију.
Толеранција на фрустрацију, ослонац у одрастању
Деца која су могла слободно да истражују своју средину од најранијег узраста, не само да су упознала могућности свога тела и сама поставила границе свог истраживања, на основу личних одмерених покушаја и погрешака, она су развила и толеранцију на фрустрацију, један од великих ослонаца у одрастању.
– Игра са ризицима може се одредити као деци интересантна и узбудљива активност која укључује ризик од физичке повреде. И игра која омогућује прилике да се тестирају и уче границе као и да се уче о ризику од повреде.
Много је аргумената да се родитељи одваже, да поново савладају осећај толеранције и граде однос поверења спрам своје деце.
Преузмите андроид апликацију.
