Југ Француске је познат по пријатној клими, љупким и бајковитим селима, непрегледним пољима лаванде и укусним винима. Кад се све то узме у обзир није чудно што већ вековима велики уметници „побегну” у Провансу у потрази за миром или инспирацијом.
Један од најпознатијих становника Ле Мидија (како свој југ зову Французи) дефинитивно је био сликар Пабло Пикасо, а током деценија које је тамо провео често је мењао и куће и жене.
Пикасо је на југ одлазио периодично, кад би му Париз постао превише ужурбан, те да би се сакрио са својим љубавницама, а тамо је и насликао нека од својих најпознатијих дела.
Крајем двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века летовао је с првом супругом Олгом у Жуан Ле Пину (Juan-les-Pins), а понекад и у Антибу и Кану. Након тога, враћао се са својом великом љубави, моделом Маријом Терезом, да би на крају уживао на медитеранским плажама и са својом највећом инспирацијом, фотографкињом Дором Мар.
И данас још увек постоји упечатљив траг који је велики сликар оставио у овој регији, видљив док следите његове кораке низ ривијеру. Осим шетње улицама којима је некада шетао у Жуан Ле Пину, уживања у кафићима и плажама Антиба које је посећивао, постоје и музеји који чувају успомене на њега; попут оних у Ници, Кану, Менербу.
Повремене селидбе на југ за Пикаса нису представљале само географску промену, већ су се том приликом мењали и његов уметнички израз и начин размишљања. То објашњава како је, током исте године, направио сиву и злокобну слику Герника (у Паризу) и веселу La Plage, Juan-les-Pins (у Жуан Ле Пину).
Жуан Ле Пин / Антиб (1939. и 1945.)
С почетка другог светског рата Пикасо се нашао на југу, сликајући Ноћни риболов у Антибу. Овај градић га је инспирисао кад год је у њему боравио, а ко год посети Антиб лако схвати и зашто.
Међутим, када је након рата пожелео да у њему настави да живи, није могао да пронађе одговарајући студио. У разговору на ту тему који је водио с кустосом дворца Грималди, пронађено је решење – Пикасо је добио дворац на бедему Антиба који је претворен у музеј.
Горњи спрат је користио као атеље и дао је обећање да ће целу зграду украсити својом уметношћу, што је и учинио. У палати Грималди, с погледом на стеновиту обалу, Пикасо је сликао страствено и срчано. Тамо је рађено познато дело La Joie de vivre („Радост живота”). Данас се овај музеј рекламира као највећа колекција Пикасових дела на свету.
У посети Жуан Ле Пину и Антибу уз сва уметничка дела која је Пикасо великодушно оставио, налазе се и неке од најбољих француских плажа, много историје на сваком углу, десетодневни џез фестивал са импресивним извођачима, сјајно вино и укусна храна.
Укратко, Joie de vivre на сваком кораку. Уз то, ту је и тврђава која је симбол Антиба. Некада последња тачка одбране пре италијанске границе, а данас место за уживање у панорамском погледу, за јавност отворено од 1998.
Валорис (1948-1955)
Према сопственим речима, у Валорису је Пикасо био „један од многих грнчара”.
У овом градићу с дугом традицијом у керамици, уметник је открио узбудљив свет грнчарије који му је пружио прилику да се изрази на нови начин. Играо се овом техником, користећи кухињски прибор за израду својих нових дела, трајно је експериментирао и на крају израдио преко 4000 дела у радионици Fournas.
На тај начин популаризовао је грнчарску индустрију града, који сада има Пикасов музеј. Док је био у Валорису, поред свих скулптура, створио је и познати мурал Рат и мир, једно од главних уметничких дела тог раздобља.
Неки становници се још увек сећају њега и Франсоа Жило, његове дугогодишње партнерке, као и Жаклин Рок, његове друге супруге за коју се венчао на тајној церемонији у градској кући Валорису 1961. Пикасо је граду поклонио скулптуру L’Homme au mouton, која је налази се на тргу.
Вовенарг (1959 – 1961)
Пикасо је кратко живео у овом селу након што је купио дворац на брдима Mont Sent-Viktoar, планине коју је његов идол Пол Сезан много пута насликао. Продуктивно је радио тих година, те је читава кућа, укључујући тоалет, била украшена његовим уметничким делима.
Док је боравио у Вовенаргу, настало је и чувено дело Le Déjeuner sur L’Herbe, Пикасова варијација на Манеово дело.
Пикасо, тада у егзилу, купио је дворац 1958, јер је осетио потребу да живи изолованије него у свом дотадашењем дому у Кану. Ту је живео до 1961. када се преселио у Моугинс.
Старији становници Вовенарга кажу како су сви били зачуђени када је снежног дана у априлу 1973. тело уметника донесено у дворац како би било сахрањено на приватној церемонији. Од тада је Вовенарг постао важна контролна тачка сваког ходочашћа дуж Мидија посвећеног Пикасу.
Заједно са супругом Жаклин, сахрањен је у врту дворца који и даље припада његовим наследницима, а у непосредној близини налази се и монументална скулптура La Dame à l’offrande (1933.) која је раније стајала на улазу у шпански павиљон на Међународној изложби у Паризу 1937.
Мужен (1961-1973)
Пикасо је последњих 12 година живота провео на очаравајућем имању на брежуљку у малом и шармантном селу Мужен. Умро је у својој кући окружен пет векова старим маслиновим дрвећем, песмом цврчака и окупан сунцем.
Кад је, деценијама раније, открио ово село, оно је било потпуно непознато туристима, но, захваљујући њему, убрзо су Мужен почеле посећивати многе познате личности које су присуствовале филмском фестивалу у Кану, али и други туристи.
Године у Мужену представљају врхунац Пикасове славе. Овде је створио радове попут: Плес младости (1961), Nu assis dans un fauteuil (1963), скулптуру Chicago Picasso (1967) и Femme nue au collier (1968), и славни портрет Жаклине Рок.
Иако је сада надалеко познат, Мужен није нимало сличан оближњим отменим градовима ривијере. Бивша Пикасова кућа је у приватном власништву, али вреди посетити звоник из 13. века који се видео из његове собе, као и највећу популацију азијског лотоса у Европи која се налази у рибњаку Фонтмерл.
Екс ан Прованс (2021)
Прича о Пикасу на југу Француске овде се не завршава, а ново поглавље отвара се већ ове године. У близини Вовенарга, где су Пикасо и његова друга супруга сахрањени, непосредно изван Екс ан Прованса, Пикасова поћерка Катрин отвориће музеј посвећен својој мајци, Жаклин, и Пикасу.
Збирка коју је наследила од мајке садржи око 2000 Пикасових дела, углавном из раздобља између 1952. и 1973. године када су били заједно. Обухвата више од хиљаду слика, и уз то бројне цртеже, керамику, скулптуре, осликане плоче и фотографије. Музеј би требало да буде отворен 2021. године, у бившем самостану у Екс ан Провансу.
Истраживање југа Француске Пикасовим стопама нам омогућава да осим општепознатих градова и природних лепота упознамо и шармантна забачена села, али и да испунимо путовање уметношћу. Јер како је легендарни сликар говорио: Уметност испире из душе прашину свакодневног живота.
Аутор текста: Н. Кошта