Кошаркаши Србије су на крову света! Да, добро сте прочитали и не, нисмо победили Немачку у финалу, али 12 момака из Србије заједно са својим „старешином“ су свакако додирнули највишу лествицу спортског успеха.
Када су се 22. августа укрцавали на лет, терминал на аеродрому је „одисао“ надом, али та нада у домаћој јавности је више личила на ону коцкарску, неискрену. Доказ томе је уследио након првог саплитања, против Италије. Тада су сви бацали „дрвље и камење“ по овим момцима, чак и на дечка који се на конференцији за штампу клео у мајку, да му је драго што је ту, да му је драго што је плажу и таласе, заменио салом и натопљеним дресом.
Светислав Пешић је иступио испред групе. Добио је много удараца од медија, јавности, „стручњака“… Свега четири дана касније Кари је ућуткао критичаре, онако како он најбоље зна – на кошаркашком терену. Са челичним ставом и стасом повијеног српског војника, са шајкачом на глави, обученог у војнички шињел и наоружаног пушком са бајонетом, сам на осматрачници, проницљивог погледа упртог у простор испред себе као да скенира непријатељске положаје, доказао је да и у позним годинама има јасну визију.
Уколико сте склопили слику у глави, могли сте да закључите да је то чувена фотографија српског сељака из Првог светског рата. Само што су Пешићеву слику и Немци носили на мајицама 2014. године. Како нисмо имали стрпљења за човека који нас је последњи довео до злата? Нема особе која није пуштала снимке из Индијанаполиса, када му је зафалило мотивације, храбрости, патриотизма…
Међутим, као што су „издајници“ у поразу, у победи добијају статус „богова“, то је већ устаљен шаблон, којим се води српски народ. Мада заиста, у мечу против Литваније Манила је личила на Акропољ, а играчи Србије на кошаркашке богове. Мислили смо да је „тајни зачин“, опран Богдановим сузама на Евробаскету 2017. у Финској, да су инјекције које је примио Стефан Јовић како би играо тадашње финале против Словеније, заувек ограничиле његове физичке способности, да је са одласком Салета Ђорђевића, ишчупано срце из груди репрезентације Србије.
Једанаест момака је успело да нас утеши за мање од 30 минута (колико је требало да се реши питање победника против Литваније). И што је још важније, успели су да обрадују оног дванаестог, који је ноћ пре лежао на дијализи. Повреда Борише Симанића допутовала је из Маниле попут ратног писма, а народ је погодило као супругу која чека вести о свом мужу са фронта. Из дана у дан се резултатска важност преплитала са Боришином здравственом ситуацијом, све до момента док се није сјединила. Зупчаник је упао у своје лежиште, а машина је почела да меље.
Ношени емоцијом због повређеног другара, инатом карактеристичним за ове просторе, разгоропађени због шамара од Жабара , али фокусирани, Пешићеви Орлови су млели све пред собом. Српске тробојке су се вијориле на улицама и трибинама у Манили, али и на штрику тераса широм Србије. Поново смо певали Боже правде испред ТВ екрана и поново су наше мајке, сестре, супруге у ходу училе имена ових 12 момака.
Желели смо још једном да чујемо Боже правде у Манили, да ставимо злато око врата, избечимо се у лице уображеној Америци и кажемо „игра је наша“. Та привилегија је сада припала Немцима, заслужено. Ми чекамо већ 21 годину, па можемо још мало. Можда нам се жеље услише већ следеће године у Паризу, а можда нас опет избаце Италијани, можда Марко Гудурић убаци тројку за победу, а можда и не добаци. Вратили се са медљама око врата или само сувенирима, ови момци су нас заувек задужили својом борбеношћу и пожртвовањем за нацију.
Хвала вам момци! Добићемо и те Немце следећи пут, сигуран сам. А и да не добијемо, бодрићемо вас, мајке ми!
Аутор: Константин Млађеновић
Košarkaši Srbije poraženi u finalu Mundobasketa, Nemačka svetski šampion
Преузмите андроид апликацију.
