Једна лоша реакција на тимском и групно-тактичком нивоу учинила је да Партизан прими гол од Флоре. То је јасно. Али када је разлика у квалитету таква, каква недвосмислено јесте међу српским и естонским тимом, онда је највећи проблем у томе што је општа игра била таква да је уопште дозволила да једна ситуација одлучује о било чему.
Неколико очигледних чињеница. Партизан је бољи од Флоре. Партизан има боље играче од Флоре.
Али естонска Флора је екипа која можда и најмање одговара моделу игре београдског тима. Црно-бели просперирају онда када не играју против пуне одбране противника, када брзим (примарно) или контранападом покушавају да угрозе противника.
Међутим, проблем је онда када противник не жели да буде проактиван, када ни њему не одговара да има лопту превише, посебно у оним фазама игре и деловима терена који га могу изложити, доцније, оним поменутим противударима ривала.
Када се овако ствари посложе изгледи за претерано квалитетну фудбалску утакмицу се сужавају.
А онда се догодила велика грешка. Како то готово увек бива у фудбал у, то није индивидуална грешка већ један кластер индивидуалних грешака.
У моментима када су црно-бели имали играча мање, бранећи се у равној 4-4-1 средњој или, пре, ниској зони (што екипе и најчешће раде у сличним ситуацијама), фудбалер Флоре имао је простор и време са лоптом. То је, а ово није могуће довољно нагласити, најјаснији сигнал за синхронизовано нападање дубине његових саиграча. Базична, свима позната ствар.
Али то мора да буде сигнал дефанзивцима да, дакле у моментима тзв. „откривене лопте“, из обавезног бочног става, прекораком или докораком (у зависности од неопходне дужине трчања), падну ка свом голу, односно да се спусте толико да увек буду у бољој позицији у односу на нападаче ривала, али и да сваки евентуални пас противника нападну фронтално, како би и у том смислу имали предност у односу на противника.
Делује можда компликовано, али нипошто није. Још једном, доста је базично, фудбалерима од детињства познато.
Али ништа од овога се није догодило на описани и жељени начин, па ни то да ширина последње линије Партизана буде онаква каква је требало да буде (дакле, дистанце су биле превелике), па ни инцијална поставка голмана Партизана на услове игре (у односу на лопту и играче противника који угрожавају дубину)…
Сходно свему овоме, црно-бели су примили гол.
Када је дошло до тога да се јури предност ривала, поново Партизан није био добар колико је морао да буде.
Против ниске зоне, компактне и релативно дисциплиноване, некада је есенцијално одиграти и не увек савршено припремљен пас између линија, јер линије паса, које и иначе не трају предуго, сада трају још краће. Тога није било, као ни синхронизованог нападања дубине, оптималне ширине у завршној трећини, адекватне структуре и агресије за контрапресинг, као ни много, много тога другог.
Ако је икада моменат за овакву утакмицу (вероватно такав моменат не постоји, стриктно говорећи), онда би то био овакав. Пораз који не урушава сваку европску амбицију Партизана, али пораз који јасно показује који је то минимум у игри испод кога се у европским утакмицама ни у ком случају не сме ићи.
Преузмите андроид апликацију.
