Папа Фрања је био 266. поглавар Римокатоличке цркве, односно бискуп Рима од марта 2013. године пошто се његов претходник, папа Бенедикт XVI месец дана раније повукао са позиције.
Пре него што је изабран за папу био је кардинал, као и надбискуп Буенос Ајреса, а за њега се уобичајено истицало да је први папа који долази из ваневропске земље још од 8. века, први из Америке, јужне хемисфере, као и први папа припадник реда Игнација Лојоле, Исусовац, припадник реда Друштва исусовог (Социетас Јесу).
Папа Фрања рођен је као Хозе Марио Бергољо, децембра 1936. у Флоресу, делу Буенос Ајреса.
Његов отац, Марио Бергољо, био је досељеник, рођен у Италији, у Пијемонту. По занимању рачуновођа, у Аргентини је радио на железници.
Мајка Регина Сивори, Аргентинка италијанског порекла, била је домаћица.
Имао је два брата и две сестре.
Отац је иначе Италију напустио 1929. Наводно не из економских, већ из политичких разлога као противник фашизма.
Хозе Марио Бергољо школовао се делом код салезијанаца, једног римокатоличког реда. Потом похађа Средњу техничку школу.
Радио је више година као хемијски техничар у лабораторији, на одељењу за храну. Претходно, као домар, чак и као припадник службе обезбеђења у ноћном клубу.
Исусовцима се прикључио марта 1958, после опоравка након тешке болести када му је оперативно одстрањен део плућа.
Пуноправни припадник реда, после искушеничког стажа, постао је марта 1960. уобичајеном монашким обавезивањем на сиромаштво, чедност и послушност.
После почетног богословског образовања у Буенос Ајресу, хуманистику студира у Чилеу, у Сантјагу, где стиче диплому из филозофије.
Предавао је потом књижевност и психологију у средњим школама у Санта Феу и потом Буенос Ајресу. Од године 1967. студира и теологију на Филозофско-теолошком факултету Сан Мигел, у Буенос Ајресу, где ће постати ректор 1980. године. Усавршавао се у Алкали де Хенарес, Шпанија.
Свештеник је постао децембра 1969. Предводио је Друштво Исусово (Социетас Јесу) у Аргентини од 1973. до 1979.
Занимљиво је да му је ходочасничко путовање у Свету земљу омео Јом Кипур рат октобра 1973.
Енглески је усавршавао у Милтаун институту, у Даблину 1980. године. За докторски рад припремао се на Високој школи Занкт Георген у Франкфурту у Немачкој, а потом се налази на духовном раду у Кордоби, у Аргентини.
Римокатолички надбискуп Буенос Ајреса постао је 1998, коађутор, помоћни бускуп био је претходно од јуна 1997, а бискуп је постао 1992.
Као надлежни бискуп повећао је посвећеност сиротињским зонама, где је дуплирао број свештеника. Обуставио је све видове луксуза, претходно уобичајене, наметнувши строгу фискалну дисциплину.
Продао је акције, вредносне папире којима је Црква тамо претходно располагала, а избегавао је чак и формални протокол.
Кардинал је постао фебруара 2001, а са позиције руководиоца бискупске конференције Аргентине упутио је отворено извињење због неуспеха Цркве да заштити грађане током управе војне хунте у позној фази хладног рата.
У данима економске депресије у Аргентини, Бергољо је страховао од видне апатичности Аргентинаца и позивао на активан став.
Црква је званично тада критиковала мере штедње на које су се одлучиле владине службе. Тумачено је да ће то само продубити сиромаштво.
Децембра 2011, поднео је оставку на место надбискупа Буенос Ајреса папи Бенедикту XVI, али је и даље обављао дужност док Ватикан није именовао другог на ту позицију.
Као кардиналу додељено му је, у Риму, више обавеза. Постао је члан Конгрегација за богослужење и дисциплину сакрамената, Конгрегације за свештенство, Папског савета за породицу, Комисије за Латинску Америку. Био је такође релатор, записничар, у Бискупском синоду.
Остављао је утисак отворене особе, опредељне за заједништво и дијалог.
Пошто се папа Бенедикт XVI фебруара 2013. повукао са позиције, за папу је изабран Фрања.
Претходно, приликом папске конклаве, избора, после смрти Јована Павла IIаприла 2005. Хозе Мариа Бергољо добијао је приликом избора чак 40 гласова.
Био је заправо други кандидат после кардинала Рацингера, потоњег папе Бенедикта XVI.
Замолио је затим кардинале да више не гласају за њега, како би процес конклаве био окончан.
Као високи црквени званичник, надбискуп, кардинал, потом и папа, био је доследан у одбацивању разних видова луксуза, па и формалног протокола.
Одбијао је живот у репрезентативној резиденцијалној палати, и у Буенос Ајресу, где је живео у малом изнајмљеном стану и у Риму где је боравио у апартману 201 Дома Свете Марте, уместо у папској Апостолској палати. Користио је јавни превоз, уместо службених возила, у Аргентини све време, а и у Риму док је то било могуће.
Одбио је исто тако ношење уобичајеног напрсног златног крста, који је заменио гвозденим, не само у Буенис Ајресу, као бискуп и надбискуп, него и потом као папа.
Папско име Франциско одабрао је по Франциску из Асисиа (Фрања Асишки) светитељу који је био оличење скромности.
Илустрација односа према њему код највиших званичника Аргентине, где се уобичајено стављао на страну најразличитијих невољника, јесте и чињеница да му је председник његове земље, пошто је изабран за папу, честитао тек након сат времена, уз видан недостатак одушевљења.
И пошто је изабран за папу, у хотел се вратио аутобусом, одбивши службено возило.
Приликом првог обраћања медијима избор имена Фрања објашњавао је и жељом да предводи сиромашну Цркву, за сиромашне.
Ако је нешто општа одредница његовог понашања као свештеног лица, а посебно током понтификата, то је позив на милосрђе, увек и свуда. Његово инсистирање на милосрђу према мигрантима понегде је изазивало негодовање код званичника.
Доследно је апеловао на разум и мир, због трагичних ратних околности у Украјини и на Блиском Истоку, неретко притом изазивајући негодовање појединих медија и званичника Запада, због неконвенцијалног приступа.
Као папа дозволио је приступ женама службама дикастерија, дакле министарским ресорима Ватикана.
Заговарао је више такта, разумевања, саосећаја, уопште узев, између осталог, према претходно изопштеним припадницима алтренативних сексуланих орјентација.
Био је велики критичар основних поставки савременог капитализма, свеопштег клањања економским мерилима, потрошачкој манији, конзумеризму, опсесији такозваним економским растом, као и еколошкој неодговорности која углавним из њега проистиче.
Делом, то је последица чињенице да је поштовалац појединих идеја такозване Теологије ослобођења, карактеристичног, широког, антикапиталистичког покрета латиноамеричког римоактолицизма.
Истина, доследно је одбацивао уплив марксиситичких поставки на идејни склоп Теологије ослобођења, што иначе није необично чак и међу недвосмисленим римокатолицима Јужне Америке.
Његова уверења плод су чињенице да је папа Фрањао припадао Реду Исусоваца (Социетас Јесу) где осим дубоког хришћанског мистицизма, систематске потпуне посвећености образовању и озбиљној учености, постоји такође, вековна, традиционална резерва према необузданостима тржиста и бруталностима капитализма уопште.
Претходно су се доследно супротстављали ропству. Исусовци су били принципијелни на тим пољима, вековима. Управо зато су неретко били предмет прогона, чак и унутар Римокатоличке цркве, а у више наврата прогониле су их власти у иначе римокатоличким земљама, као у другој половини 18. века.
За најконзервативније кругове не само у Цркви него и код римокатоличких лаика, папа Фрања је отуда неретко био предмет омразе.
Да не буде забуне, он није био лево опредељен како би се у банално политичким категоризацијама могло тумачити. На доктринарном нивоу био је доследно конзервативан, али притом дубоко посвечхен социјалној правди, с мотивацијом највиших хришћанских уверења.
Први папа језуита, доследан уверењима свог реда, инсистирао је да основни задатак верника није толико да се придржавају правила, већ да разазнају на шта их Бог позива.
Упућивао је на одбацивање оног што је називао клерикализам, дакле свештенички статус и ауторитет, заговарајући да ваља увек бити што ближе малом човеку, Народу Божијем.
Преузмите андроид апликацију.
