Синдром спасиоца је психолошки образац понашања који није званично уврштен у Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (ДСМ). Особе које имају овај синдром имају сталну потребу да спашавају друге нудећи им помоћ и кад је потребна, и кад није.
Психолошки разлози у позадини: Шта је синдром спасиоца?
Неке особе са синдромом спасиоца очекују да заузврат добију захвалност, признање и потврду од других. На први поглед, њихово понашање делује као снажна емпатија и стална спремност на жртвовање за друге, али иза тога се често крију дубљи психолошки разлози. Овај синдром се често назива и козависност (co-dependency).
Но, то је само један тип, односно врста овог модела понашања. У други спадају особе које имају истинску емпатију, али се превише о некритично жртвују не мислећи на себе и свој потребе, подређујући их другима.
Самопоуздање, емпатија и синдром спасиоца
Делују другачије, али углавном је реч о особама које имају изражен недостатак самопоуздања. Иако изгледа да им је примарни циљ помагање другима, на несвесном нивоу оне заправо покушавају да помогну себи. Пружање помоћи другима на један начин храни њихов его како у сопственим очима, тако и кроз признање и дивљење околине.
Емпатија је код ових особа врло развијена црта личности. Због тога се често баве занимањима која су повезана са бригом о другима, нарочито у здравственом и социјалном сектору. Такође, особе са синдромом спасиоца често се окружују људима којима је потребна помоћ, попут особа са зависностима или емоционалним проблемима.
Алтруизам и синдром спасиоца
Важно је направити јасну разлику између особе са синдромом спасиоца и истински алтруистичне особе. Кључна разлика је у границама: док алтруиста особа помаже другима, али води рачуна и о себи, спасилац нема границе у давању. Он је спреман да занемари сопствене потребе, па чак и да се сам жртвује како би „спасио“ друге.
Врсте спасилаца
Постоји неколико различитих типова особа са синдромом спасиоца:
„Повређени“ спасилац
Овај тип чине особе које имају снажну потребу да буду вољене и обожаване како би компензовале унутрашње боли и лошу слику о себи. Њима је стално потребна потврда да вреде и дивљење других.
Емпатични спасилац
Овај тип не може да поднесе емоционално удаљавање партнера. Сваку дистанцу доживљава као претњу, због чега развија снажан страх од напуштања.
Застрашујући спасилац
Ово је најпроблематичнији облик. Таква особа је спремна на све како би избегла да буде напуштена. Може да постане манипулативна и да користити емоционалну, па чак и физичку контролу над другом особом.
У најекстремнијим случајевима, спасилац може чак и намерно да изазове незадовољство код других понижавањем, манипулацијом или поткопавањем самопоуздања, како би касније имао прилику да их „спаси“ и тиме додатно потврди своју улогу.
Узроци: Зашто неко има синдром спасиоца?
Узроци синдрома спасиоца најчешће се налазе у детињству. Многе особе са овим обрасцем понашања доживеле су ране трауме, емоционално занемаривање или напуштање. Често се ради и о такозваној парентификацији, ситуацији у којој је дете веома рано било приморано да преузме улогу родитеља, најчешће бринући се о млађој браћи и сестрама или чак о самим родитељима.
То су особе које имају снажну потребу да буду потребне другима како би осећале да имају вредност и да „постоје“. Будући да им је самопоштовање често веома ниско, помагање другима постаје начин да поправе слику о себи и нахране сопствени его.
Повезаност са „синдромом медицинске сестре“
Због великог броја сличних психолошких термина, синдром спасиоца се често меша са синдромом медицинске сестре, али између њих постоје важне разлике. Прва разлика односи се на пол. Синдром медицинске сестре се чешће јавља код жена, док синдром спасиоца подједнако погађа и мушкарце и жене.
Друга, и много важнија разлика, лежи у мотивацији за помагање. Код синдрома спасиоца, особа очекује одређени степен признања и захвалности. Помагање другима служи јачању ега, због чега се овај синдром понекад назива и „нарцисоидни алтруизам“.
Код синдрома медицинске сестре, мотив није лична корист. Особе помажу из чисте емпатије, саосећања и жеље да брину о другима, без очекивања нечега заузврат. Ипак, овакви односи могу да постану изузетно токсични: „медицинска сестра“ даје све од себе за партнера, док друга страна може да се осећа потцењено, зависно или инфантилизовано.
Лечење и рад на синдрому спасиоца
Први и најважнији корак у раду на синдрому спасиоца јесте освешћивање проблема. Без препознавања сопственог обрасца понашања, промена није могућа. Циљ терапије није да особа престане да помаже другима, већ да научи како да помаже на здрав начин, односно без уласка у односе који су деструктивни по њу саму или по друге.
Особе са овим синдромом готово увек стављају потребе других испред сопствених. Терапијски рад се зато фокусира на поновно повезивање са личним потребама: њихово препознавање, прихватање и задовољавање.
Посебан акценат ставља се на јачање самопоштовања, као и на рад са негативним уверењима која особа има о себи, својој вредности и улози у односима.
Преузмите андроид апликацију.
