Одређене ствари дете током одрастања не би требало да чује од својих родитеља, јер те речи касније могу имати снажан негативан утицај на њега.
У питању су речи „само“ и „али“, за које стручњаци тврде да их не треба говорити деци.
Само
У својој психолошкој пракси, др Робин Кословиц је видела да се деци са социјалном анксиозношћу говори да само разговарају с другим дететом на забави, деци са опсесивно-компулзивним поремећајем (ОКП) да само додирну кваку на вратима, деци са депресијом да само устају из кревета…
„Имамо изреку: ‘Нема правде у праведном’. Такође, ‘само’ је реч од четири слова“, каже она. „Никада не изговарамо реч ‘само’. То би било као да ми кажете ‘само закуцајте кошаркашку лопту’, а висока си метар и шездесет. Вероватно бих могла. Кладим се да бих, ако бих ангажовала најбоље тренере и да сам тренирала кошарку сваки дан, цео дан, и ништа друго, вероватно бих могла да развијем ту вештину уз неизмеран напор. Али онда то не би било ‘само’.“
Али
Замислите „али“ као негативну другу страну ‘и’. Кословиц нуди пример: „‘Он је дивно дете, и мора да поради на својим вештинама управљања бесом.’ Ако уместо тога кажете: ‘Он је диван дечак, али он мора да поради на својим вештинама управљања бесом’, онда ‘али’ негира све што је било пре њега. ‘Ти си диван дечак, али мораш да порадиш на свом бесу’ значи да ниси баш диван дечак“, објашњава она.
Детету оваква изјава значи да је њихова вредност за вас условна: Бићете диван дечак, али тек када научите да контролишете свој бес. Ако се свесно трудимо да пребацимо ‘али’ на ‘и’, можда ћемо видети напредак ка позитивном родитељству.
U kojim zemljama sveta možete pojesti najeftiniji obrok u restoranu, a u kojim zemljama najskuplji!
Преузмите андроид апликацију.
