Hrvatska vojno-policijska akcija „Oluja”, u kojoj je proterano više od 250.000, a ubijeno oko 2.000 Srba, počela je 4. avgusta napadom hrvatske vojske i Hrvatskog vijeća odbrane na Republiku Srpsku Krajinu. Tim zločinom Hrvatska je uspela etnički da očisti taj prostor od Srba.
Na taj način u konačnici je rešeno srpsko pitanje čija realizacija je započeta 1941.godine. U tom smislu, Oluja predstavlja završnu tačku hrvatske genocidne politike i ne bi smela da se sagledeva odvojeno od tog konteksta.
Kreator hrvatskih rasnih zakona usmerenih na ubijanje Srba, Jevreja i Roma i jedan od vodećih ideologa Nezavisne Države Hrvatske Mile Budak, definisao je način na koji treba da se rešava srpsko pitanje u NDH: „Trećinu Srba pobiti, trećinu pokatoličiti i trećinu proterati.“
Ono što Pavelić i Budak nisu završili, završio je Franjo Tuđman. Da je Hrvatska imala nameru da kompletira fizičko uništenje srpskog naroda potvrđuje nam i tonski zapis sa Briona od 31. jula 1995.godine u kojem se čuje kako Franjo Tuđman izdaje naredbu hrvatskim generalima „da udare tako žestoko da Srbi praktično nestanu“.
Zbog svega toga Hrvatska danas predstavlja etnički najčistiju državu u Evropi. Gledano iz ugla brojki, upoređujući podatke sa popisa stanovništva u Republici Hrvatskoj iz 1991. i 2011. broj Srba sa 12,2 pao je na 4,36 procenta.
U apsolutnim brojkama to znači da je u Republici Hrvatskoj nestalo više od 400 000 Srba. Važno je istaći da Srbi nisu proterani samo u Oluji. Ne zaboravimo da je tokom Zadarske kristalne noći kada su povampirene ustaše po naredbi lokalnog HDZ-a pustošile srpske kuće, radnje i lokale, proterale 10 000 Srba. Egzodus preostalih Srba i dalje traje i odvija se primenom kulturne i političke diskriminacije.
Srbi su marginalizovani i tretirani kao građani drugog reda. Zbog toga ne treba da iznenađuje zašto je malo onih koji su se vratili. Broj iseljenih u odnosu na doseljene konstantno raste i u poslednje vreme razmera je 1:6 u korist iseljenih.
Još jedan važan faktor zbog kojeg se smanjuje broj Srba u Hrvatskoj je i asimilacija čiji je uzrok sveopšta neprijateljska društvena atmosfera praćena govorom mržnje prema onima koji se deklarišu kao Srbi. Prema proceni profesora Đurđeva, do 2051. godine broj Srba u Hrvatskoj će pasti ispod 2,5%.
Srbima u Hrvatskoj su ugrožena i imovinska prava. Sporazum o pitanjima sukcesije potpisan u Beču 2001. godine a koji je trebao da reguliše vraćanje stanarskih prava kao i da reši pitanje pokretne i nepokretne imovine je mrtvo slovo na papiru.
Baš kao i svi ostali sporazumi i drugi pravni akti koji Srbima negde daju nekakva prava. Počevši od Dejtonskog sporazuma, Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 12:44 pa sve do Briselskog sporazuma.
Na kraju, dok se mi Srbi budemo prisećali strašnih posledica ovog zločina, paleći sveće za ubijenu srpsku nejač, za to vreme u Hrvatskoj će se uz ustašku muziku i ikonografiju proslavljati najveće etničko čišćenje od kraja Drugog svetskog rata, što je jasna potvrda da tamo ne postoji nikakva spremnost da se suoče sa svojom zločinačkom prošlošću. Takođe, oni time još jednom potvrđuju koliko su jedinstveni u svetu zločinaca.
Pored toga što su jedini narod koji je imao logore za decu, oni su ujedno i jedini narod koji proslavlja etničko čišćenje.
Tokom istorije sveta činjeni su razni zločini, države su svašta radile, ubijale i proterivale druge narode, ali ni jedna nacija na svetu nije istrebljenje druge nacije podigla u rang nacionalnog praznika.
Ali kada su oni u pitanju, to nije nikakvo iznenađenje, jer kada negiraju Jasenovac i na njega gledaju kao na mesto u kojem su stradali Hrvati, a na dečije logore Sisak i Jastrebarsko gledaju kao na prihvatilišta, zašto ne bi slavili Oluju?
Odsustvo kajanja i istorijski revizionizam je uveliko deo njihovog medijskog narativa. U tome imaju saveznike u Beogradu, u vidu drugosrbijanske autošovinističke elite.
To savezništvo redovno se potvrđuje tokom obeležavanja Oluje, kada u sihronizaciji sa Zagrebom ovdašnji autošovinisti relativizuju hrvatske zločine i krivicu prebacuju na Srbe. Gotovo svake godine čujemo papagajsko ponavljanje drugosrbijanaca „kako je Oluja strašna ali…Miloševićeva politika, srpski nacionalizam, pa bilo je zločina i na našoj strani, ali i mi smo napali Vukovar“ itd.
Naravno to „ali“ ne postoji kada pričaju o zločinima koji se nama stavljaju na teret. Što znači da su Srbi krivi i kada su žrtve i kada su „zločinci.“
Zbog svega toga treba istaći koliko je važno što je država Srbija prekinula zavet ćutanja i što već 10 godina za redom na najvećem nivou obeležava ovaj pogrom. Godinama u Srbiji niko osim nekolicine pojedinaca nije govorio o ubijenim i proteranim Srbima, njihovim opljačkanim i spaljenim kućama, toj nepreglednoj koloni ljudi koja je u jednom danu sve izgubila. To sramno i bezdušno ćutanje predstavljalo je saučesništvo u zločinu i još jedan pucanj u kolonu prognanih Srba.
Danas zbog te višegodinje krize pamćenja, postoji obaveza svih nas da jasno i glasno kažemo kako je Oluja zločin i pogrom koji se više nikada nigde gde žive Srbi ne sme ponoviti. Niko drugi osim nas neće pričati o tome. Njegoš je davno rekao kako srpska suza nema roditelja. U tom smislu, kultura sećanja mora biti sastavni deo našeg nacionalnog identiteta, jer je to naša brana od potencijalnih zločina u budućnosti.
Preuzmite android aplikaciju.
