Годишњица војне акције „Олуја“, у којој су Срби из Хрватске насилно протерани, обележена је у Новом Саду, граду који је пригрлио највише избеглих у том погрому, а они који су морали да напусте свој дом кажу да бол и туга ни након 27 година не пролазе, али и да су у Србији наишли на пријатељску руку, помоћ и разумевање.
Председник Удружења прогнаних Крајишника из Новог Сада, Миле Јованчевић казао је Танјугу да злочини почињени над Србима на територији Хрватске и БиХ не смеју бити заборављени и да неко мора сносити одговорност за све жртве и злодела над нашим народом.
„Из Новог Сада шаљемо племениту поруку, за све људе овог света, да се чувају, пазе једни на друге, да су људски животи вреднији од било каквог богатства и територије“, поручио је Јованчевић.
Он је један од оних који су у „Олуји“ заувек напустили своје огњиште и прича да су сва његова сећања на тај догађај потресна.
Сећа се да је тада био дечак и да је страшно било гледати како авијација бомбардује цивиле, старе и нејач на Петровачкој цести.
Чланица удружења Кола српских сестара каже да је свој дом у Западној Славонији морала да напусти 1991. године и да се од тада залаже да помогне људима који деле њену судбину.
Рекла је да је обележавање „Олује“ симбол туге и да је у име тог прогона написала песму „Река туге“, која говори о егзодусу 200.000 Срба, 1.700 изгинулих и 700 оних којима се губи сваки траг.
„Дај Боже да се тако нешто никада не понови и да те реке туге пресуше и више никада не буде мржње“, казала је она за Тањуг.
Старија Новосађанка рекла је да је на данашњи скуп дошла како би пружила подршку нашем страдалом народу у ратовима деведесетих.
Сматра да Олуја за нашу нацију представља жалост и тугу, која не пролази, а да су наши људи који су прогнани срдачно дочекани.
Једна од саговорница Танјуга сада живи у Сремској Каменици, а за време „Олује“ пребегла је са двоје мале деце у Србију. Супруга је изгубила у рату.
„Обележавањем „Олује“ на овакав начин показујемо шта је заиста прошао наш народ“, каже она, док се присећа да је са две ћерке и комшијама избегла из свог краја, а успела је да понесе само нешто основних ствари.
У колони их је, прича, пресрела војска, претресли су их, а јасно се сећа страха за живот своје двоје деце.
„Онда се срушила једна кућа, пукла је зоља, попадали смо у канал… Одвукли смо се тим каналом, а онда нас је покупио неки човек и помогао да пређемо код Уне“, присетила се она болних тренутака и борбе да сачува свој живот.
Таквих судбина је на хиљаде, међу српским народом који је избегао из Крајине, пред налетом хрватске војске и полиције, у акцији у којој је више од 1.700 Срба убијено, а чак 250.000 прогнано.
Нови Сад је град у којем су се највише населили избегли из Крајине, Лике, Кордуна, а синоћ је био место у којем је обележено сећање на све страдале.
Porfirije: Pamtimo da ne bi neko mogao da kaže – to se nije desilo
Преузмите андроид апликацију.
