Рак дојке је најчешћи злоћудни тумор код жена у Србији. Сваке године око 4600 жена оболи, а 1600 умре од ове болести. Једна од осам жена током свог живота оболи од рака дојке.
Ја сам имала „част“ да будем једна од осам. Зашто баш ја? Да ли сам посебна? Да ли сам то баш морала бити ја? Зашто није нека друга?
1.000 таквих питања. Убедила сам себе да сам ја идеална за ту улогу. Зашто сам идеална? Зато што сам гласна, речита, јака и савршена да је одглумим. Имам и леп облик главе и лица и никоме у мом окружењу не стоје тако добро турбани, капе и шешири као мени.
Једна од осам сам постала пре скоро пет година. Кажу да, када прође пет година, страх од рецидива је све мањи. У највећем броју жена са релапсом болести, релапс се дешава у првих 5 година од операције. Тако да када преживите првих пет година нема више страха да ће се рак вратити, шансе су мање. Контроле које су биле на сваких шест месеци постану контроле на годину дана. Олакшање постаје велико.
А да ли жена мање размишља о раку након пет година? Да ли страх нестане? Да ли се сећање избрише као гумицом?
Ако мене питате никада не нестане сећање. Увек је ту негде та мисао присутна у малом мозгу. У току дана два пута помислим шта ћу ако ми се рак врати, а пет пута у току дана кажем себи како смо он и ја давно завршили и како се више никада нећемо дружити. Још као тинејџерка сам научила да бивше не треба враћати у живот.
Постоје дани, наравно, када ме обузме страх и када туга испуни срце и помислим шта ако се заиста врати? Како би то изгледало овај пут? Шта ако опет глава буде ћелава и мучнина од хемиотерапија толико јака да ћу морати да будем цео дан у кревету? Како ћу радити посао који толико волим? Како ћу тренирати? Како ће моја мама и мој син то поднети, моји пријатељи, колеге? Ја не смем да допустим да се то опет деси. Они не смеју да прођу опет кроз то, не би им било лако.
Помислим заиста како би други пут било теже него први пут.
Теже зато што знам шта ме чека и теже зато што бих морала сину да објасним шта се догађа, сада када има пет година и разуме све морала бих све да му испричам. Прошли пут је био толико мали да се и не сећа да је било дана када нисам могла из кревета да устанем и да сам била без косе. И тако док размишљам о свему, прекинем саму себе, отерам црне мисли и обећам себи да ћу заувек бити добро. Нећу растужити своје вољене и трудићу се сваког дана да будем добро.
Ја морам бити добро, немам избор. Моје тело мора бити јако и здраво, ја толико тога још имам да урадим у овом свету, толико тога да кажем, урадим, видим, чујем, толико места да посетим.
Мом сину је пре пар дана испао први зуб! „Сезона“ испадања зуба је почела. Знате и сами да још пуно пута морам да будем Зубић вила. Морам да будем и Деда Мраз, Ускршњи зека, Божић Бата… Ко ће играти те улоге ако мене не буде било? Нема ко! Морам ја! Има ко, али то не би било тако добро одрађено као да сам ја ту и зато немам избора, ја морам бити добро.
Једном ми је неко рекао да ми живимо два живота. Други живот почне када схватимо да је живот заиста један. И управо је тако.
И моја докторица ми је рекла да ће после рака, све бити боље и лепше. Ја јој нисам веровала. Данас, ако ме питате какве су ми биле ове године након рака, могу да вам кажем да су биле боље него све претходне. Била је у праву да је живот лепши након рака, све је боље после рака. И путовања, и вода, вино, храна, дружења, туге, среће, љубави, загрљаји… све је боље, искреније и јаче.
Зашто су ове четири године другачије од осталих?
Зато што сам их провела са особама које заиста волим и које ме воле. Сваки дан живела тако да ако се ујутру не пробудим немам за чим да жалим, а ако се пробудим да не кажем себи зашто то нисам урадила јуче. Почела сам да имам више времена да радим оно што волим. Постала много одлучнија и активнија.
Рекла НЕ односима са људима које ме не испуњавају, научила да кажем ја то нећу, не, не могу, баш нећу.
Научила да се радујем сваком дану који осване и да га проведем баш онако како желим. Схватила да морам да нађем начин да будем срећна.
Верујем да рак настане као последица накупљених туга и живљења по принципу „то се очекује од мене“ и „шта ће свет да каже“.
Живећи очекивања других људи, свакодневним борбама да се некоме допаднемо, родитељима, момцима, девојкама, друштву… ми акумулирамо туге које један дан изађу негде на површину. Зато сам одлучила да ћу заувек бити поносна на себе и срећна. И не мислим „инстаграмски срећна“ већ заиста срећна у своја четири зида.
И срећна сам, јер само срећна могу бити здрава и живети дуго. А жеља за животом, осмеси вољених и помисао да они неће моћи без мене ме натерају да будем добро и да се трудим максимално и гурам даље као да никада ништа није било.
Има дана када није лако, има дана када је јако лако, али ако не победите себе и своје страхове тешко ћете победити било шта друго.
Редовни превентивни прегледи и даље су најсигурнији да се болест открије у раној фази. Лекари саветују прегледе на сваких годину дана и верујте мени је редован преглед спасио живот.
У нашем граду до 4. октобра организовани су бесплатни прегледи испред тржног центра Променада. Удружење „Жена уз жену“ организује караван „Буди храбра – прегледај се“ како би свим заинтересованим женама омогућили бесплатне ултразвучне прегледе дојки, а кроз разговор са еминентним докторима, жене ће моћи да се додатно информишу о значају превенције и раног откривања и лечења рака дојке.
И зато прегледај се, некоме си све на свету!
Аутор текста: Ј.В.
Oktobar, Međunarodni mesec borbe protiv raka dojke – Priča jedne od nas
Преузмите андроид апликацију.
