Када је некадашњи председник Црне Горе, Момир Булатовић упитао, тада већ на заласку живота, великог покајника, комунистичког идеолога, разбуђеног Србина и творца црногорске нације, Милована Ђиласа, на који начин би Црна Гора требало да уреди своје односе са Србијом у Савезној Републици Југославији и шта би требало да учини како би поменуте релације између „два ока у глави“ биле функционалније, чувени дисидент му је одговорио: „Ништа! Мораш да разумеш да су Црногорци попут клатна. Тако је то још од краља Николе. Када се Цетиње, као клатно, у једном маху сувише приближи Београду, оно од њега жели да се удаљи. Но, ако се то клатно сувише удаљи од Београда, онда поново жели да му се врати!“.
Нисмо сигурни због чега је ова мисао важна, баш у овом тренутку, али било би благотворно да остане записана. Да је не заборавимо. Остало је још неколико дана до четвртих избора за председника Црне Горе, откад је Мило Ђукановић створио нову независност ове државе, а девети од успостављања фунције председника државе, 1992. године. Према устаљеном реторичком правилу, поменути избори биће судбоносни за курс и будућност Црне Горе.
Међутим, на који начин бисмо описали ту будућност? Упркос анализама пратилаца „друштвене стварности у Црној Гори“ да Милу Ђукановићу његови политички партнери у Вашингтону и Бриселу (али и истински господари ове државе) неће допустити да се испред Демократске партије социјалиста поново кандидује за положај „првог човека државе“, то се ипак догодило. Поред њега, кандидати за председника Црне Горе (осим кандидаткиње Социјалдемократске партије, Драгиње Вуксановић, жене несигурног интелекта и менталне стабилности) углавном су представници политичких партија које су биле (или су још увек?!) чланице победничких коалиција од 30. августа 2020. године, када је у Црној Гори наводно „освјежило“ први пут после 1945. године.
Заправо, догодила се парадоксална ситуација.
Кандидати странака које никако не би биле у прилици да врше функције у оквиру извршне гране власти да није било победе Демократског фронта и њеног лидера, а садашњег председничког кандидата, Андрије Мандића, поставили су се као његови, а не Милови противкандидати. Зашто је у Црној Гори немогуће „приступити уз једну изборну колону“, која би била и европска и традиционална, али и српска и црногорска, као и грађанска и демократска? Посебно, уколико знамо да је „једна колона“ умало однела победу над „миловским снагама“ на председничким изборима 2013. године?! Кренимо редом!
„Свежину“ из 2020. године убрзо је одменила „јутарња измаглица“ након што је владу формирао кандидат „немачке спољне политике“, Здравко Кривокапић. Ваки потез чланова те владе додатно је јачао већ „разбијену“ власт Мила Ђукановића и са ове дистанце чини се као да јој је то био и једини задатак. Тај Здравко Кривокапић, како је сам више пута наглашавао – „200% Црногорац“ (што ништа није спорно, уколико ниси победио гласовима Срба, за које си гарантовао да ћеш им заштити основна људска и колективна права), сада подржава Јакова Милатовића.
Наједноставнија „изборна математика“ говори нам да би гласови, које би потенцијално Милатовић добио у првом кругу, могли само да помогну успеху Андрија Мандића, али „чаробњаци изборних кухиња из светских ресторана, очигледно имају на уму другачији јеловник“.
Чак су онемогућили и потенцијалну подршку Алексе Бечића Милатовићу, као и обратно, све у циљу да „политички зомби дрљевићевско-усташке и брковићевско-монтенегринске политике“ опстане на власти, а да изданак аутентичне, традиционалне, ловћенско-петровићевске Црне Горе, Андрија Мандић „не доспе у други круг“.
На крају, нису грађанима Црне Горе, жељних стабилности и мира, криви, ни Мило, ни ти „чаробњаци“, већ неутажива потреба сваког „председника месне заједнице у насељима од Берана до Тивта да, ако већ не може да буде ‘књаз’, онда макар да постане вођа неке ситне политичке партије, ситније и од броја становника било које од тих месних заједница“.
То је и основни разлог, који је условио чињеницу да странке и коалиције, победнице из 2020. године, ни данас нису сигурне да ли су позиција или опозиција, „да ли су пошли или су однекуд дошли“ и још важније „где ће стићи“. Свестан је ових чињеница и Мило, те се труди да и „после Мила остане Мило“. Мада, биће му потребна „велика мађионичарска способност светских кухиња да прибави више“ од 45% бирача у другом кругу избора.
Зато је од есенцијалне важности да у другом кругу све антимиловске снаге стану иза кандидата, који би био у стању да демонтира миловски режим, „негован“ од 1945. године.
То не може бити само Европљанин, свакако не ни „кроатомонтенегрин“, али могао би да буде један часни Србин, аутентични Црногорац, европски демократа и изнад свега Човек, јер „ко се стиди поријекла, вазда рђа довијека“!
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
