У контексту трагичног раздора у оквирима православне заједнице у Украјини, постављамо једно једноставно и логично питање.
Коме су администрација Владимира Зеленског и кијевске власти (ако нису канонски устројеној и јединој легалној, Украјинској православној цркви) намениле управљање, посед или власништво над имовином Цркве, односно право неометане употребе вековних православних светиња и верских објеката (укључујући и Кијевско-печерску лавру) у овој држави?
У све храмове и објекте Украјинске православне цркве, уз подршку украјинских власти, неометано се „усељава“ тзв. „Православна црква Украјине“, незаконита и од васељене непризната верска организација, која је и устројена у циљу потпуног, насилног прекида ове државе и њеног народа са дихотомијским традицијама код украјинског становништва, а све у циљу потврђивања новог, потпуно антируског профила украјинског државног и националног идентитета.
Наравно, ти процеси убразни су након почетка рата између Русије и Украјине, али „институционални почетак“ брисања традиционалног карактера и устројства православне цркве у Украјини покренут је неколико година раније, тачније у децембру 2018. године, када је формирана поменута „Православна црква Украјине“.
Наиме, након крвавог „мајданског преврата“ из 2014. године, „нова, прозападна Украјина“ уз помоћ геополитичких центара моћи (САД) покренула је све напоре како би постигла усвајање споразума између две непризнате, неканонске квазицрквене организације, које смо описивали у претходним блоговима. Реч је о међусобно сукобљеним организацијама, односно о тзв. „Украјинској православној цркви Кијевског патријархата“, коју предводи рашчињени митроплит Филарет Денисенко, са једне стране и тзв. „Украјинској аутокефалној православној цркви“, на чијем челу се до 2018. године налазио „митрополит“ Макарије, са друге стране. Времешни васељенски патријарх Вартоломеј I, иначе официр у турској армији, те близак сарадник америчког политичког естабилишмента укључио се у вишегодишње преговоре у вези са наведеним „црквеним“ споразумом.
Познато је да патријарх Вартоломеј, коме не мањка и разумљиве „старачке сујете“, негује својеврсне „папистичке амбиције“. У његовом духовном профилу, а онда и у сегментима званичне црквене политике Цариградске патријаршије опстају тежње да цариградски епископ свој неформални положај „primus inter pares“ уздигне у ранг „папе целокупне православне васељене“, који су некоћ у доба Ромеје љубоморно штитили тадашњи константинопољски патријарси. Цариградска патријаршија нема своје вернике, али занимљиву околност у односу Вартоломеја према црквеном спору у Украјини чини и чињеница да су припадници тзв. „Украјинске аутокефалне православне цркве“ у Сједињеним Америчким Државама, као и на западу Европе имали својеврсну подршку и заштиту Васељенске патријаршије, још од треће деценије претходног столећа.
Такође, Цариградска патријаршија задржала је и јурисдикцију над украјинском дијаспором у САД, што је само оснажило, такође чињеницу да Вартоломеј ужива велико поверење и заштиту, свакако најмоћније војне и политичке силе на свету.
Пре пет година, у кулоарима црквених заједница говоркало се да су „Вартоломејеве услуге“ расколничким квазицрквеним организацијама у Украјини, као и самом кијевском режиму биле и наплаћене и то у износу између 25 и 30 милиона америчких долара, те да је то био и један од основних разлога ангажмана цариградског патријарха у црквеном спору у овој истински располућеној и напаћеној земљи!
Велики политички добитак за кијевски режим и његову идентитетску политику био је тзв. „чин уједињења“ две расколничке црквене организације, „Украјинске православне цркве Кијевског патријархата“ и „Украјинске аутокефалне православне цркве“ у тзв. „Православну цркву Украјине“, који се догодио у децембру 2018. године. На запрепашћење православног света, уследило је признање те тзв. „цркве“ од стране Цариградске патријаршије, а онда и уручење томоса патријарха Вартоломеја у јануару 2019. године, чиме је васељенски патријарх, противно свим принципима и канонском праву, уврстио тзв. „Православну цркву Украјине“ у ред помесних цркава православне васељене.
Један од најстрожијих прописа канонског права, о забрани нарушавања канонске јурисдикције на територијама помесних цркава, на тај начин био је грубо прекршен.
У погледу канонске јурисдикције, територија Украјине припадала је (и припада) Руској православној цркви, односно аутономној Украјинској православној цркви (до 27. маја 2022. године) Московског патријархата. Неканонски чин Вартоломеја I покренуо је истинску духовно-политичку „катаклизму“ у православном свету, која није помогла превазилажењу црквеног раскола у Украјини.
Напротив, он је додатно усложњен. Без обзира што је и у тој тзв. „Православној цркви Украјине“, већ у лето 2019. године поново избио раскол, када су Денисенко (незадовољан што није он посвећен за „митрополита Цркве“, као и због чињенице да Вартоломеј није уздигао ранг неканонског поглавара „ПЦУ“ у статус „патријарха“, при чему је „достојанство украјинског првосвештеника“ признато само у наслову „митрополита Кијева и целе Украјине“) и његово „крило цркве“ поново устројили тзв. „Украјинску православну цркву Кијевског патријархата“, неканонски чин цариградског епископа признале су само Атинска архиепископија (Православна црква Јеладе), Александријска патријаршија и Кипарска архиепископија.
Дакле, само оне помесне цркве, где су поглавари етнички Грци. Ниједна друга православна или оријентална црква није признала чин раскола који је покренут од стране америчке спољне политике и патријарха Вартоломеја.
Од 27. маја 2022. године, суочена са страховитим притисцима од стране кијевског режима, али и пред насилничким насртајима украјинског националистичког покрета, канонска Украјинска православна црква прекинула је везе са Руском православном црквом, те је прогласила пуну независност.
Чак је припреман и чин мироварења, што је одлика аутокефалности једне цркве, али на тим „пословима“ Украјинска православна црква зауставила је своје активности. Одвајање митрополита Онуфрија од Московске патријаршије није био довољан политички и верски „корак“ за ревносне украјинске власти. Понуда Украјинске православне цркве расколничким заједницама да у „међусобном поверењу, као и путем преговора залече отворену рану“, те превазиђу раскол, експресно је одбачена и од кијевског режима, али и од стране тзв. „Православне цркве Украјине“. Такође, сличан позив руског патријарха Кирила доживео је „истоветну судбину“.
При том, петнаест епархија Украјинске православне цркве одбацило је одлуку Синода у Кијеву о раскидању веза са Руском православном црквом. Дате епархије налазе се на територији Украјине, које су присаједињене Руској Федерацији, укључујући ту и новоформирану Кримску митроплију (са три епархије). Несумњиво, „рука из Вашингтона раздробила је“, а можда и уништила православну цркву у Украјини и то на много ефикаснији начин, него што су то покушале да учине Аустроугарска и Пољско-литванска унија у вековима пре успона геополитичке моћи САД.
У време кад древна Кијевско-печерска лавра све одлучније „прелази под надзор тзв. Православне цркве Украјине“, а у намери да за своје политичко-конфесионалне планове добије подршку папе и Римокатоличке цркве, приликом посете Ватикану, Зеленски је успео да скандализује „римску курију“, као и католичке вернике.
У складу са политиком данашње Католичке цркве и њене Свете столице, папа је остао уздржан. Приликом протоколарне размене дарова папа је Зеленском поклонио „скулптуру са маслиновом гранчицом“, као симбол мира, док је украјински шеф државе поменутом верском поглавару уручио панцир са ликом Богородице, при чему је лик Богомладенца, Господа Исуса Христа остао префарбан црном бојом и на тај начин оскрнављен.
Била је то јасна порука папи, али и профил нове Украјине, која се на згариштима окрвављене земље сада уздиже. Важно је да нагласимо да је до 2022. године на територијама под контролом Оружаних снага Украјине живело 42% становника, који су се изјашњавали да припадају заједници верника тзв. „Украјинске православне цркве Кијевског патријархата“, док је њихов број данас 54%.
На просторима под контролом ОСУ до 2022. године око 18% становника изјашњавало се да припада заједници верника Украјинске православне цркве Московског патријархата. Њихов број данас не прелази 4%. Очигледно је слобода вероисповести основна вредност нове Украјине!
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Zelenski u pohodu na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu (IV deo)
Преузмите андроид апликацију.
