Као што смо раније и нагласили, од 1. јануара 2023. године монаштву Кијевско-печерске лавре и верницима Украјинске православне цркве више није био допуштен улазак у простор Горње лавре. Канонској Украјинској православној цркви забрањен је приступ у два храма Горње лавре, односно главном храму, Успенском сабору, али и Трпезној цркви.
Оштар протест окупљених верника, због овог бруталног напада на њихова вероисповедна права, али и угрожавања имовине једног правног лица, није „одобровољио“ кијевске власти. Манастир је остао закључан, да би на Божићно јутро, 7. јануара, његове двери биле отворене пред „клером“ и присталицама неканонске и расколничке „Православне цркве Украјине“. Заправо, „битка за Цркву у Украјини“ јесте „Битка за Лавру“, односно питање надлежности и управе над највећим и најзначајнијим духовним центром православља за Украјину, Русију, тј. источнословенски свет, па и за васељену, умногоме одредиће и судбину православне цркве и статуса православља у овој унесрећеној земљи. Битка за светињу није почела 2022. или 1991. године!
Та битка можда је и најдужи окршај (често и оружани) у историји човечанства. Почела је пре неколико векова и још се није завршила. У данашње време, Кијевско-печерска лавра је велики комплекс у оквиру градског језгра украјинске престонице. Подељена је на два дела, Горњу и Доњу лавру.
Доња лавра развила се у совјетско доба и у оквиру тог дела комплеса, који представља посебну културно-историјску целину (од 1990. године комплекс Кијевско-печерске лавре налази се на листи светског културног наслеђа под заштитом УНЕСКО) устројена је Украјинска државна библиотека, неколико музеја и уметничких галерија.
У оквиру Горње лавре активно је петнаест сабора (међу њима, свакако најзначајнији је Успенски сабор) и мањих храмова, неколико заштитних кула и других објеката. У оквиру лавре своју делатност имају Духовна академија, Богословија, као и Семинарија, а такође, ту се налази и резиденцијално седиште кијевског митрополита и поглавара једине канонске Украјинске православне цркве, митрополита Онуфрија (Березовског). Свакако, знаменити сегмент Лавре је комплекс пећина (печери), где је почело окупљење и подвизивање монаха и аскета у X веку, заправо пола столећа после „крштења Русије“ 998. године.
У уметничко-архитектонском погледу, Лавра представља јединствен, претежно „барокни ансамбл“.
Кијевско-печерска лавра имала је тегобну и суморну прошлост, највише условљену вишвековним преламањима геополитичких интереса великих и регионалних сила на простору данашње Украјине. Основана је 1051. године од стране светог Антонија Печерског и готово у континуитету постоји већ девет и по столећа.
Први манастир и каснији храмови настали су око пећина (печери) где су се монаси подвизавали и где су тежили обнови ранохришћанског, аскетског модела живота појединаца и заједнице.
Још у тадашњој, древној Русији, десетине тих монаха канонизовани су, док се њихове мошти и данас налазе у Лаври, те представљају разлог великох религијског надахнућа за све православне вернике. Почетком XII века, од стране Турака Лавра је први пут спаљена, а затим половином поменутог столећа и приликом монголске најезде.
Иако је Лавра обнављана, па чак и напредовала у том периоду, услед монголске опасности, духовни поглавари Русије своје седиште су преместили прво у Владимир 1299. године, а затим у Москву 1328. године, где су у наредним вековима носили титулу „кијевских митрополита“. Све до аутокефалности Московске митрополије (некад Кијевске са седиштем у Москви, у чијем саставу се налазила и Кијевско-печерска лавра) 1444. године, посебно после пада Цариграда под османлијску власт 1453. године и уздизања руских владара у ранг царева, а московских митроплита у ранг патријарха, Лавра је више пута спаљивана и обнављана, да би после потпуног потискивања монголске доминације вратила свој некадашњи значај.
Под снажним политичким притиском Пољско-литванске уније (у XVI и XVII веку велике европске силе, која је, осим јужних, црноморских и донбаских предела, контролисала комплетну данашњу Украјину) у садејству са веома агресивним, духовно-прозелитским утицајем Римокатоличке цркве, део свештенства, монаштва, али и верног народа руске православне цркве, претежно на територији данашњег западног дела Украјине, склопило је тзв. Брестовску унију са Римом, 1595. године.
Поменути делови руске православне цркве у том историјском језгру Русије прекинули су везу са Московском патријаршијом, да би признали врховну власт римокатоличког папе. У наредна два века, удео унијатског становништва, односно гркокатоличке верске заједнице на простору (тада апсолутно непостојеће) данашње Украјине значајно је увећан.
Данас грко-католици чине 9,4% становништва, односно око 3 милиона грађана Украјине припада овој верској заједници. Дати процеси изазвали су прави верско-политички рат, пошто су унијати покушавали да освоје Кијевско-печерску лавру. Рат је кулминирао у оружаним биткама за Кијевско-печерску лавру, 1598. и 1618. године, када је ова светиња поново страдала.
У том периоду, 1616. године, у Лаври је покренута типографија, где су публиковане веома важне теолошке студије и књиге, као вид борбе против уније.
Као компромисно решење, 1620. године усвојена је одлука о устројству Кијевско-печерске лавре, као стваропигијалног манастира васељенског патријарха у Цариграду. Његов егзарх ускоро је постао Петар Могила, као митрополит Кијева, Галиције и Сверусије, иначе оснивач Кијевске духовне академије и Семинарије. У датом периоду водила се оштра борба против уније, али била је то и епоха грандиозног напретка и успона Лавре.
Наведено стање постојало је до 1688. године, када је Кијевско-печерска лавра поново постала део Московске патријаршије. Несумњиво, од средине XVII века, посебно након успона Руске империје у време Петра Великог и Катарине Велике, долази до интегрисања и јачања руског, заправо специфичног, тзв. малоруског, етнолошког, духовног, политичког, етничког, а касније (условно речено) и националног идентитета. У датим околностима настала је та идентитетска дихотомија код становништва данашње Украјине, која је касније, вешто, политички злоупотребљена у антируској политици бољшевика и доброг дела „западног света“ и њихових великих сила. Лавра је задржала свој статус духовног првенства, угледа и значаја у православном свету Руске империје.
Петар Велики укинуо је Патријаршију, а све надлежности руских патријарха „пренео“ је на Свети синод, колективни орган Цркве, на челу са прокуратором. У тим околностима, настојатељ Кијевско-печерске лавре (данас је то прогоњени и ухапшени митрополит Павле) добио је првенство у номенклатури структуре руске црквене јерархије. Сама Лавра наставила је да негује свој статус самобитности, дефинитивно обележен руским политичким и духовним карактером.
Насртаји унијата на Лавру били су успешно сузбијани у XIX веку, иако су аустријске власти приљежно подстицале ширење уније и уздизање новог украјинског, касније националног идентитета. Одлуком совјетских власти 1926. године, Кијевско-печерска лавра постала је музеј у власништву државе под називом Свеукрајински државни музеј „Заповедник“.
Готово хиљаду година духовног утицаја Лавре било је окончано. У току Другог светског рата, нацисти су обновили рад Лавре, препустивши је у надлежност унијатске заједнице, да би је ускоро, ипак затворили, а потом и бомбардовали, када је ова светиња по ко зна који пут тешко страдала.
Такође, у комплексу Лавре нацисти су стрељали око 800 грађана Кијева, што је био предмет суђења злочинцима у оквиру Нирнбершког процеса, после 1945. године. У првим деценијама након завршетка Другог светског рата, совјетске комунистичке власти нису обнављале комплекс Лавре, која је у потпуности запустела. Обнова је почела крајем педесетих година прошлог века, да би од стране совјетских власти више пута била прекидана. Духовни живот и повратак монаха у Лавру почео је у годинама Перестројке, да би рестаурација објеката истински почела тек 1995. године, односно целу деценију после обнове „монашког живота“ у њима. Рестаурација је успешно окончана 2000. године, када је Успенски сабор био и освештан.
У време обележавања хиљадугодишњице „крштења Русије“ 1998. године, власти независне Украјине (време председничког мандата Леонида Кучме) и формално су вратиле Кијевско-печерску лавру под надлежност једине канонске Украјинске православне цркве Московског патријархата. Међутим, власништво над непокретном имовином Кијевско-печерске лавре и над делом покретне имовине и реликвија у Горњој лаври није враћено Украјинској православној цркви Московског патријархата, већ је њихов титулар остала држава, под управом Националног спомен-подручја (јавне установе). На основу уговора, имовина је предата у закуп УПЦ, а тај уговорни однос у вези са Горњом лавром (где се налазе и главни храмови) 2023. године није обновљен.
(наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Огњен Карановић: Зеленски у походу на Украјинску православну цркву (III део)
Преузмите андроид апликацију.
