Након почетка украјинско-руског рата у фебруару 2022. године, одавно присутни „црквени спор и раскол“ у православној заједници Украјине добио је нови замах, те се и отелотворио у истински поход кијевског режима на „душе и верске сентименте“ његових грађана.
Практично од распада Совјетског Савеза, односно успостављања независне Украјине, у овој држави постоји отворени раскол у православној цркви над којом, у погледу канонског норматива, надлежност има једино помесна Руска православна црква.
Комплексно, заправо конфузно питање дихотомног идентитетског и политичког статуса великог дела украјинског становништва, као и саме државе, био је праћен експоненцијалним растом тензија унутар православне цркве.
Без обзира што је веома незахвално и методолошки дискутабилно утврђивање компративних својстава духовно-политичког стања и процеса (посебно историјских) између Украјине и Русије, са једне стране и балканских, пре свих постјугословенских држава и њених народа, са друге стране, дужни смо да укажемо да наведени духовно-конфесионални и политички статус државе и становништва у Украјини у одређеној мери је сличан са „верским“ и идентитетским статусом словенског, правослованог становништва у данашњој Северној Македонији и Црној Гори.
Веома комплексне историјске околности условиле су наведене тешке процесе и „потресе“ у помесним православним црквама, као и расколе у канонским институцијама у Украјини (слично, као и у српском етничком православном духовном колективитету, рецимо у Црној Гори), па „неупућени“ понекад стекну утисак да „нека невидљива сила води општи рат против православља“.
Нисмо у прилици да расправљамо о утицајима „недокучивих центара политичке и глобалне моћи“, али могли бисмо да пружимо закључак да оружани и „ненаоружани“ рат православни народи и њихове политике, па и саме помесне цркве воде међусобно, што и трагедији, која је задесила Украјину даје нови смисао и тежину.
Наиме, пред лицем целе планете, а посебно свих верских заједница, на првом месту у Украјини, кијевски режим и нарочито његов безбедносно-обавештајни апарат, у последињих годину дана „води праву истрагу предака, савременика и потомства“ у циљу да им „појасни ко су, где су и куда би требало да оду“.
Широм дела украјинске територије, који се налази под контролом Оружаних снага ове државе храмови, манастири и уопште имовина једине канонски легалне Украјинске православне цркве подвргнути су „мачу и огњу“. Вишевековне светиње налазе се у пламену, док специјалне војне и паравојне снаге украјинских националиста, пред „очима камера и пера“ тамошњих, али и главних светских медија „пустоше“ верске објекте, те физички и вербално малтретирају и притварају представнике монашких заједница, као и мирско свештенство УПЦ.
Слике окупљених, верујућих грађана у украјинским градовима од Лавова до Славјанска, који присуствују верским обредима испред спаљених или од стране безбедносних снага званичног Кијева, запоседнутих храмова УПЦ, такође су обишле свет.
Васељенска заједница имала је прилику да види како националистичке присталице и јуришници ОСУ „у идолопоклонистичком трансу, попут ‘Мојсијевог заблуделог стада испод Синајске горе’, а испред златног телета, шамански плеше“ око једне девојке, вернице УПЦ, која покушава да испред светиње комплекса Кијево-печерске лавре очува храм од насртаја подивљалог сентимента „прокијевских пљачкаша“.
Заправо, „њен отпор“ био је исказан само у молитвеном заносу једне забринуте вернице, али то није могло да помогне ни њој, а ни њеној Цркви да одврати учеснике тог паганског чина, који су око те девојке „заплесали у ђавољем колу“. Та слика „ђавољег кола“ око младе вернице, док она у скрушеном положају „моли Бога“ за избављење целе њене рањене отаџбине, али и Цркве, неодољиво подсећа на библијску сцену са фреске „Ругање Христу“, која се налази у храму Светог Ђорђа у манастиру Старо Нагоричане.
Пре неколико месеци био је ухапшен и поглавар УПЦ, Онуфрије, а митрополит Павле (Березовски), старешина духовног седишта православља (не само у Украјини), Кијево-печерске лавре у Кијеву, осуђен је на кућни притвор са наногицом.
Несумњиво, духовна лица УПЦ неформално су оптужена да су део некаквог система „руске обавештајне агентуре“, при чему је и сама УПЦ окарактерисана као сегмент „безбедносног апарата мрског Кремља“. Међутим, такве медијске оптужбе није било могуће доказати, а при том за расколничке црквене заједнице окупљене у тзв. „Православној цркви Украјине“, као и за државне власти имовина која се налази под управом или у власништву канонске цркве довољно је „велика и примамљива“ да подстакне кијевски режим на усвајање неколицине „варварских прописа“, чиме је практично забрањен рад, унапред „разбаштињене“, тамошње, „њихове“ и помесне, канонске Украјинске православне цркве.
Опет, „неупућени“ би помислили да у условима рата Русије против Украјине, дате одлуке „добијају аргумент и легитимитет“. Међутим, „црквени проблем“ у Украјини постоји неколико деценија, а како смо нагласили, био је условљен комплексним политичким и историјским развојем земаља Црноморског басена. Посебно застрашујућу димензију ове „украјинске трагедије“ детерминише однос кијевског режима на челу са Владимиром Зеленским према поменутом „црквеном питању“.
Једноставно, Зеленски, попут Мила Ђукановића у Црној Гори (у његовом односу према српском националном и духовном идентитету) помислио је да некаквим „сетом антизакона о верским слободама“ може да искорени трагове историјског присуства Руске православне цркве и духовног идентитета руског народа и његове културе у Украјини.
Да ли у том антиправославном походу кијевски режим може да постигне успех?
(наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
