За најдоминантнију етничку заједницу у Авганистану, Винстон Черчил је казао: „Паштунска племена увек су ангажована у неком приватном или општем рату. Сваки човек је ратник, било да је политичар или имам. Свака велика кућа, заправо је феудална тврђава… у којој породица баштини своју освету… Тамо нико ништа не заборавља и ниједан дуг не остаје ненаплаћен…“.
Остало је нејасно, у којој мери су Хамид Карзаи и Абдулах Абдулах, „имали на уму“ ове проницљиве мисли великог британског и светског државника, када су, крајем августа 2021. године, испред свог „Високог савета за национално помирење“, предлагали новоуспостављеним талибанским властима да „будућа влада Авганистана буде инклузивна, те да у њеним оквирима, своје положаје, пронађу и представници претходног режима“, али и свих етничких заједница, као и жена.
Након првобитних, перфидно упућених „позитивних сигнала“ у вези са могућностима да будућа структура организације власти и политичког система буде конструисана према концепту устава Авганистана из 1964. године, на дан одласка „америчке и западне мисије“ из Кабула, талибани су саопштили да ће будућа „влада“ бити заснована на нормама шеријатског права, уз „магловито обећање“ да ће представницима етничких заједница бити омогућено укључење у нови политички систем.
Такође, талибани су потврдили да ће поштовати „права жена“ на рад и образовање, опет у складу са нормама шеријатског права. Као што смо раније нагласили, убрзо, Карзаи и Абдулах „задржани су у кућном притвору“, њихов „Савет“, распуштен је, последњи оружани отпор из редова претходног режима, угушен је у Пањширу, а талибани су 8. септембра 2021. године, „запањеном свету“, представили изглед нове структуре власти.
Традиционална паштунска институција „Лоја Џирга“, односно „Велика скупштина“, потврдила је, већ усвојене одлуке талибанског врховног већа („Рахбари Шура“), тела, које окупља најугледније старешине овог покрета, у вези са структуром и персоналним „решењима“ у, сада, већ актуелној организацији власти у Авганистану.
Иначе, „Лоја Џирга“ представља савет племенских старешина, који функционише од 1747. године и поседује надлежност у вези са именовањем државног поглавара, као и право да расправља о питањима правно-политичког устројства државе, али и о важним смерницама у областима спољне и одбрамбене политике Авганистана.
Куриозитет представља чињеницу да је, управо, ова институција именовала Хамида Карзаија за државног поглавара, 2001. године, док је своје претходно заседање (пре 31. августа 2021. године), Велика скупштина одржала прошле године, када је потврдила акте Ганијеве владе у вези са „преговорима у Дохи“.
Истовремено, 31. августа ове године, Велика скупштина потврдила је раније усвојене одлуке у вези са карактером правно-политичког система у држави, као и његових духовно-идеолошких окосница, које се, углавном, не разликују много у односу на „талибански систем“, који је постојао између 1996. и 2001. године.
Мула Хибтулах Акундзаде постао је емир, односно „врховни вођа“ Авганистана, са духовно-политичком улогом у држави, сличној положају који има ајатолах Али Хамнеи у Ирану.
Према концепту новог устројства политичке структуре, емир „руководи“ Врховним већем (извршним органом са надлежностима консултативног карактера), телом у чији састав улази између 11 и 72 чланова (готово, искључиво представника паштунске заједнице, активиста неколицине милитантних политичких партија и покрета, блиских талибанима и, наравно, без жена).
Емир именује и „кабинет министара“, на чијем „челу“ налази се мула Мухамед Хасан Акунд, као „први министар“ (премијер), док је његов заменик постао Абдул Гани Барадар, „шеф политичког одељења“ и главни војни стратег талибанских оружаних снага у последњих двадесет година.
Сираџудин Рахман Ел Хакани, именован је за министра унутрашњих послова, док је мула Мухамед Јакуб, син муле Омара, „заузео“ положај министра одбране.
Погрешне су тврдње појединих „пратилаца“ актуелних прилика у Авганистану, који тврде да је „ново устројство“ ове државе истоветно концептима организације власти и правно-политичког система у Ирану.
Иако су приметне извесне сличности између положаја и надлежности које имају „врховне вође“, као високи државни органи у Авганистану и Ирану, ипак не можемо да тврдимо да постоји нека органска веза „истоветности“ између два концепта организације власти у овим земљама.
У Ирану функционише изразито слојевита организација власти са њеном поделом на гране, које су снажно издиференциране, поједине и изборне (чак и са демократским потенцијалом), конкретно утемељеним надлежностима, али и чврсто утврђеним, међусобним релацијама.
Недавно представљена организација власти у „деобанди-талибанском“ Исламском Емирату Авганистана, заснована је на комбинацији „паштунских етнолошких и државотворно-политичких традиција“ и својеврсне „федерације трибалистички устројених“ регионалних заједница, у првом реду, код, поменутог паштунског језичко-етничког корпуса, са једне стране; утицаја духовно-верског система исламске заједнице, са друге стране; а који су идеолошко-политички обједињени путем имплементације догми исламских верских доктрина у функционисању државних органа и свакодневног живота грађана у овој земљи, са треће стране.
Једини правни систем, на коме би требало да буде утемељен „нови државни организам у Авганистану“, дефинисан је талибанским тумачењем норми шеријатског права.
Сада је сасвим јасно да су све друге етничке заједнице потпуно искључене из организације власти, али и друштва у талибанској држави, а један од првих аката нових господара ове земље, односио се на укидање „Министарства за жене“, које ни раније није имало неку већу улогу у процесу креирања социо-политичког „мозаика“ у држави, али чија је, макар и симболичка вредност у вези са „стварањем пожељне слике о постојању политике људских права у савременом Авганистану“, ипак била присутна.
Уместо овог министарства, формирано је „Министарство за пороке и врлине“, које је функционисало и у првој „талибанској епоси“, те остало „по злу чувено“, као „механизам“ за спровођење бруталне и злочиначке политике над женама и свим, за талибанску власт, непоћудним људима и „духовно-идеолошким и политичким елементима“ у тадашњем, а и данашњем Авганистану.
Женама је забрањен рад, готово у свим „врстама послова“, осим у здравству.
Првобитна обећања да ће девојчицама и женама бити омогућено образовање у свим нивоима просветног система (али у складу са шеријатским правом), углавном су изостала. Показало се да је девојчицама дозвољено само основно образовање, а та „дозвола“, за сада, приметна је једино у великим урбаним центрима, док су подаци о положају женске популације у вези са образовањем у руралним подручјима прилично суморни или су потпуно непознати.
Политички живот у Авганистану није „замро“. Приметна је активност терористичке „Исламске државе“, заправо њене фракције „ИСИС-К“, која је наставила са својим злочиначким активностима, односно са нападима на цивилне и војне циљеве (талибана), што представља још један од изазова са којима ће морати да се суочава нова власт, коју ова терористичка фракција оптужује за „одступање од истинских исламских вредности, као и за сарадњу са непријатељима ислама“.
Једна од ретких политичко-милитантних организација, односно политичких странака, блиских талибанима, а која је постала и заступљена у „новој влади“ Авганистана, јесте партија „ХИА“, односно „Хезб-е-Ислами“, коју предводи Гулбудин Хекматир, некадашњи муџахедински непријатељ талибана.
„Тврдолинијаши“, односно традиционалисти, углавном окупљени око „моћне Хакани мреже“, оптужују „модернисте“, предвођене Барадаром, да, ови потоњи, настоје да очувају известан степен релација са „политичким Западом“, као и „концепт поражене Исламске Републике“, што Барадар и не крије.
Створен је утисак да је „талибанска влада“ настала, заправо као резултат „компромиса“ између ове две еминентне фракције унутар, веома хетерогеног талибанског покрета.
Дакле, можемо да очекујемо да ће се веома комплексни односи у самој влади, ускоро суочити са, „на први поглед“, непремостивим изазовима, који постоје у вези са катастрофалном економском ситуацијом, престанком трговине и порушеним, а одавно крхким привредним ситемом, међународном политичком и економском изолацијом Авганистана, блокадом пословних рачуна у иностранству, затвореним границама и потпуним сломом „воље и духа“, код већине грађана ове напаћене земље.
Сасвим је извесно да ће „џихадистички потенцијал“ да опстане, а да ли ће, путем „традиционално устаљених, а и отворених канала“ у Пакистану, поново да постане „снажан извозни артикл Авганистана на светским меридијанима“, питање је које мучи савремени свет.
Свакако, то питање зависи и од снаге и дуговечности споразума између талибана и Амриканаца, на основу којег је и окончана „западна мисија“ у овој земљи, односно зависи од потенцијала да „Исток и Запад егзистирају, један поред другог, у овом рањеном – пупку света“.
Уосталом, видећемо да ли је Рабиндранат Тагоре био у праву када је казао: „Ох, Исток је Исток, а Запад је Запад, и они се никад неће срести, док постоје небо и земља…“
( Крај )
Аутор: Огњен Карановић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
