Почетна > Свет
Блог Свет

Огњен Карановић: Талибани поново у Кабулу (први део)

Планета је „застала“, када су светски медији, у вечерњим часовима, 15. августа 2021. године (према локалном времену у Кабулу), објавили извештаје (потврђене аутентичним видео снимцима), да се талибански борци налазе у одајама велелепне резиденције председника Исламске Републике Авганистан у главном и највећем граду ове земље, одакле је неколико часова раније, бивши председник, Ашраф Гани, напустио свој народ и државу, те отишао у егзил, чиме је формално престао да постоји и овај, шести по реду, „облик државе“, од 1973. године, када је у пучу „нестала“ Краљевина Авганистан.
Фото: Градске инфо

Убрзо, а након две деценије од рушења „прве талибанске државе“ (у интервенцији Сједињених Америчких Држава и њених савезника), проглашено је поновно успостављање Исламског емирата Авганистана, под владавином „талибанског покрета“ и његовог вође, муле Хибатулаха Акхундзадеа.

Због чега је „свет“ остао толико неразумљиво „зачуђен“?

Постављамо питање, због чега је „свет“, уз разумљиву забринутост за судбину народа у Авганистану, остао толико неразумљиво „зачуђен“, због чињенице да је талибански, екстремистички, ретроградни, духовно-политички покрет, поново „освојио“ власт у овој несрећној држави, разореној у пет деценија дугом рату и бесконачној трагедији „преламања интереса“ великих сила преко „душе“ њеног напаћеног становништва?!

На првом месту, морамо да разумемо да талибани нису „нестали“ са политичке сцене и из јавног живота у Авганистану, након децембра 2001. године и америчке интервенције. Напротив! Након што су превазишли, по себе, болне ударце „савезничке коалиције“ и нове авганистанске администрације Хамида Карзаија (касније и Ганија), те изазове унутар самог покрета, талибани су се реорганизовали, повукли у руралне области државе, одакле су наставили да воде свој брутални рат за „исламски преображај“ Авганистана.

Али, зашто су успели на крају?

Пре само једног месеца, па чак и неколико дана пре слома „прозападне“ владе „демократске“ Исламске Републике, амерички званичници, на првом месту, председник Бајден, тврдили су да „не постоји шанса да 80 хиљада талибана поразе, добро опремљених (савременим војно-технолошким средствима и оружјем) 300 хиљада припадника оружаних снага легалне авганистанске владе, те да у датом погледу, одавно најављено, али свакако, „муњевито и брзоплето“ изведено повлачење 10 хиљада припадника америчких и међународних снага, као и њиховог помоћног особља, „нема алтернативу“.

Такође, тада је „утврђено“, да, чак и под налетом талибанске офанзиве, Кабул може да „одоли паду“, све до октобра ове године. Међутим, за свега десет дана, редом су „преузети“ највећи урбани центри – Херат, Лашкар Гах, Кандахар, Мазари Шариф, Џалалабад, али и свих 34 провинције у Авганистану, на крају и „на челу са драгуљем у талибанској круни“ – Кабулом.

Да ли су заказали обавештајно-безбедносни апарати великих сила?

Да ли то значи да су обавештајно-безбедносни апарати великих сила, на првом месту, „најзаинтересованије стране државе за ситуацију у Авганистану у последњих двадесет година“, САД, као и саме „цивилне владе“ Ганија, потпуно подбацили у вези са својим извештајима и сазнањима о судбини ове средњоазијске државе и краткорочном развоју стања и процеса у њој, након повлачења „политичког Запада“?

Такође, да ли то значи да су САД, још у време мандата Доналда Трампа, процениле да је „најмоћнијој војној сили света, откада постоји цивилизација, као и њеним изванредно обученим, изузетно опремљеним, фантастично финансираним“, авганистанским савезницима (300.000 војника), било немогуће да извојују победу над неколико десетина хиљада екстремистичких бораца, опремљених само са „радио станицама“, без оклопне механизације и ратне авијације и са „нејасним изворима прихода“, који при том, не уживају симпатије код локалног становништва (податак НАТО и УН из 2019. године, да 85% становника Авганистана не подржавају талибане)?

Најбаналнији одговор на ова два питања био би – не!

Поставља се сасвим легитимно питање, како је онда било могуће да тако „инфериорна сила“ обори (без обзира на околности) једну државу за свега две недеље?

Прво, није тачно да талибани представљају некакву некохерентну и аморфну организацију, која функционише на принципима устројства и интереса класичних „уличних или сеоских пљачкашких банди“.

У протеклој деценији, они су изградили паралелни правно-политички (заснован на шеријатским регулама), финансијско-порески, просветни, чак и економски систем, заправо, паралелну државу у Авганистану.

Имају стабилне изворе прихода, који се на годишњем нивоу „подижу“ и до једне и по милијарде америчких долара, од којих готово половина „долази из трговине опијумским маком“, док значајан део зараде обезбеђују у „енергетским, рударским пословима“, заправо путем експлоатације и трговине минералима.

Духовно-идеолошка компонента њихове „визије и мисије“, уз мотиве за борбу, свакако је најснажнији фундамент покрета, а само у појединостима изгубила је препознатљиви екстремизам у поступцима имплементације њихових начела у свакодневном животу грађана Авганистана.

Такође, инострана подршка талибанима, пре свих из Пакистана и Саудијске Арабије, не изостаје, као ни пре две деценије.

Иако, формално, ниједна држава није признала нови режим у Авганистану, постоје индиције, чак и из врхова америчке политике, да ће одређени „облик дипломатских релација“ са дојучерашњим „љутим и изопаченим непријатељима“, ипак опстати…

(наставиће се)

 

Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде.

 

Аутор: Огњен Карановић

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Преузмите андроид апликацију.