Несумњиво, историјски процеси и стања, указују нам на чињеницу да почетак „заласка“ доминације или утицаја једне велике силе (генерално посматрано или у конкретном региону), можемо да „препознамо“ када у датом периоду, та велика сила, значајно умањи или укине (са и без своје воље) сопствено геополитичко, војно-политичко, економско или духовно-културолошко присуство у одређеном географско-политичком простору.
На наведену констатацију, обично се „наслања“ и мисао да „успон моћи неке нове велике силе“ обавезно прати „повлачење велике силе у опадању“ са конкретног геополитичког простора. На тај начин, многи интелектуалци, па и политичари у свету, тврде да је „крах америчког присуства“ у Авганистану, заправо непобитан доказ да пространства „древног Хиндукуша“ сада припадају сфери утицаја НР Кине, па и Русије.
Свакако, дате тврдње имају „условног“ основа. Међутим, поменути став о овој чињеници показује и веома важне слабости или недоречености, када је реч о односу САД према Авганистану или, уопште о положају наведене велике силе у данашњем „глобалном селу“.
Већ смо нагласили да су САД доживеле пораз у Авганистану, али били бисмо крајње необјективни, па и неозбиљни, када бисмо у овој чињеници „тражили или проналазили потврде о крају, односно почетку краја америчке империје“ и то без указивања на неопходне и валидне аргументе за такве тврдње.
При том, открили бисмо посебну неозбиљност, уколико бисмо „бранили“ такве тврдње само са позиција сопствених, субјективних, духовних и идеолошких погледа на савремене геополитичке процесе у свету. Бездушно и траљаво напуштање Авганистана од стране Американаца, те препуштања судбине милиона житеља ове земље талибанским властима, није доказ нестанка „глобалне моћи“ САД.
Такође, у вези са позицијом САД према Авганистану, Баједнова администрација само је испунила планове, обећања, па и преузете обавезе од стране претходних америчких председника, Обаме и Трампа.
Све то заједно, указује на крај једног дугог процеса „преговарања и разумевања“ између САД и талибанског покрета, односно садашњих господара Авганистана, што је више тема за разматрање етичких аспеката или дилема, када је реч о одговорности и понашању једне велике силе у савременим цивилизацијским оквирима.
Управо, у датој околности откривамо још један разлог, због којег су талибани тако „муњевито отерали Американце и скршили остатке остатака негдашњег исламско-демократског режима у Кабулу“.
Заправо, а условно речено, Авганистан је „испуштен и препуштен“, а једину корист од датог стања (ако нам је допуштена таква констатација), Баједнова администрација може да пронађе у фактицитету да је сада увећано расположење грађана САД према политици „војног интервенционизма“ и то у условима, када је методологија одржања глобалне моћи званичног Вашингтона у великој мери одређена према регулама које детерминишу својеврсни „изолационизам“ у глобалној прерасподели утицаја и моћи великих сила.
Уз евентуалну уштеду енормних средстава која су употребљавана за одржање америчког присуства у Авганистану, то је једина корист коју Баједенова администрација може да „извуче из ове средњеазијске епопеје“.
Међутим, шта смо и могли друго да очекујемо након што је откривен „већ дуже време неприкриван“ договор између талибана и Американаца о крају „западне интервенције у Авганистану“, када се Вилијам Бернс, директор ЦИА, крајем августа, састао са Абдулом Ганијем Барадаром, сада и званично, замеником шефа владе Исламског емирата.
Све је било јасно када смо видели да последњим „конвојима“ авиона на кабулском аеродрому, у којима се налазило особље америчке мисије и њихових сарадника, заштиту пружају талибански борци и то из елитне јединице „Бадри“, која представља део чувене „Хакани-мреже“ (Халила Хаканија и његовог синовца, Сираџудина ел Рахмана Хаканија, САД означиле су као најопасније терористе на свету, 2011. године).
У хаосу започета, хаотична владавина Американаца, завршена је страховитом хуманитарном катастрофом на кабулском аеродрому, двадесет година након терористичких напада на Њујорк и Вашингтон.
А где је ту Авганистан?
Понављамо, изостало је масовно славље грађана ове намучене земље, због одласка „мрских Американаца“ и то не из разлога, што су талибанске власти, већ у првим „актима владавине“, „забранили музику“ (сходно својим тумачењима шеријатског права и исламских догми), још мање из разлога, што је било коме „жао због одласка Американаца“, него из разумљиве апатије, која је одавно постала „авганистанска национална болест“.
Сви су их издали и више немају поверење ни у једну политичку опцију. Преовладало је мишљење да је и успостављање „нове епохе“ талибанске власти, сасвим прихватљива „реалност“, уколико би она представљала услов да завлада „какав-такав“ мир, након пола века константног ратовања.
Са друге стране, сва очекивања политичких чинилаца из бившег режима, међународне заједнице и значајног дела политичке јавности, као и грађана Авганистана, да ће нова талибанска влада постати „пример инклузивности“, те да ће њен састав обухватити представнике свих етничких заједница и различитих политичких опција, већ почетком септембра ове године, потпуно су „пала у воду“.
Персонални симболи укинуте Исламске Републике, Хамид Карзаи и Абдулах Абдулах, „стављени су у кућни притвор“, а наде да ће талибани показати „толерантнији приступ“ у дефинисању новог друштвено-политичког система у Авганистану (у односу на онај до 2001. године), све су излишније.
Након пада Пањшира, последње „оазе бившег режима“, те повлачења „младог пањширског лава“, Ахмада Масуда из Авганистана у Таџикистан, први пут након 1973. године, једна политичка опција, у овом случају „деобанди-талибанска“, остварила је власт над целом земљом.
Док интересовање светских медија и међународних организација за догађаје у Авганистану, лагано јењава, талибани су презентовали изглед „новог модела власти и уређења“ ове државе.
( наставиће се )
Аутор: Огњен Карановић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
