Ниједна држава у свету није формално признала нови талибански режим у Авганистану, мада не можемо да искључимо могућност да ће описана подршка, још увек недефинисаној централној управи у „Исламском емирату“ и уследити.
Макар од појединих земаља, а можда и великих сила. Индикативне су реакције, као и сама транспарентна комуникација са талибанима, која долази из НР Кине, Русије и Турске.
Турске власти и њен председник, Реџеп Тајип Ердоган, већ су „исказали похвале“ за нови режим у Кабулу, када су у питању обећања „Емирата“ да ће „поштовати статус жена у оквирима шеријатског права“, те да „немају намеру да предузимају репресивне мере према представницима претходног режима“, односно да ће „имплементирати институт опште амнестије у целој држави“.
Сличне поруке упућене су и из званичног Пекинга, са пословичним ставом НР Кине да „Авганистанци сами имају право да изаберу облик државе или режима у коме желе да живе“.
Без обзира што садашње стање у Авганистану, за позицију Кине отвара нове изазове, ипак можемо да разумемо да је за интересе званичног Пекинга у знатнијој мери повољније да „не постоји америчко војно и политичко присуство у Кабулу“, као што је то био случај у претходне две деценије.
Са друге стране, без обзира на јавно прокламовану, „неутралност“, као и „изразе својеврсног спокојства“ у односу на драматично измењену безбедносно-политичку ситуацију у Авганистану, те и упркос првим споразумима са талибанима у вези са позицијом дипломатско-конзуларног присуства Русије у Кабулу, званична Москва, дубоко је забринута, пре свега, због изразито високог степена „џихадистичког потенцијала“, који „баштини“ талибански покрет.
Видно је увећање руског безбедносно-војног присуства у бившим совјетским републикама, заправо у овом кризном региону, поготово у оним државама које се налазе у непосредном „комшилуку“ Авганистана, а неке од њих су и чланице ОДКБ (Таџикистан, Казахстан и Киргистан, док је досадашња Исламска Република Авганистан била и посматрач Организације за колективну безбедност).
Свакако, не без разлога. Добро је позната талибанска подршка сепратистичком и терористичком покрету у Чеченији крајем деведесетих година претходног столећа, па све до пада „Емирата“, 2001. године, као и подршка различитим исламистичким групацијама у „средњеазијском басену“, пре свега у Таџикистану.
Иако су у наредним данима утихнуле, након пада Кабула под њихову власт, у „талибанском вођству“ појавиле су се „експанзионистичке поруке о ширењу џихада ван граница Авганистана“.
Припишимо их „незајажљивости, пенушавом победом, опијених идеалиста“ (за сад)!
Док „упитно упиру очи у Вашингтон“, амерички савезници на „Старом континенту“, Велика Британија и Европска унија, осим декларативних захтева да талибани одрже достигнути ниво вредности у „областима заштите људских права“ и осуда евидентних аката насиља у Авганистану, те позива да се десетинама хиљада избеглица, као и свима који желе да напусте ову „напуштену“ земљу, омогући излаз, других предлога решења, чини се да – немају!
Уколико не залазимо у друге аспекте несналажења „европских савезника“ у овој кризи, сасвим извесне процене да ће у наредном периоду, према Европи, бити покренут „милионски емигрантски талас“, поново, као и 2015. године, те могућности постале су тачка спотицања између вечито неусаглашених политика европских земаља.
Слично САД, и њихове владе одричу сваку одговорност за новонастало стање у Авганистану. Управо, овде, неумитно долазимо до питања одговорности „најодговорнијих“, односно САД, али и одговора на питање – шта је то „кренуло по злу“?!
Несумњиво, САД „добро су се обрукале“ овим неспретним и брзоплетим повлачењем из Авганистана, што су многи, светски политички коментатори и представници различитих академских заједница у Европи и „преко Атлантика“, одмах окарактерисали као страховити „пораз Американаца“ у покушају „поробљавања и преваспитавања ове никад поробљене горштачке земље“.
Истовремено, наведени догађај представили су и као „непобитан доказ о неумитном свршетку Pax Americana“, односно америчке војно-политичке и економске, у свему империјалне, доминације у свету!
Да ли је баш тако?
На првом месту, путем јасног представљања историјских чињеница, у прилици смо да нарушимо дати наратив о „вишевековној непокорности“ Авганистана. Својевремено, старовековном Бактријом, у чијим оквирима је био и простор ове чудесне земље, завладали су персијски Ахемениди у VI веку пре нове ере; потом, два столећа касније, поменути простор био је и „плен“ Александра Македонског; затим и хеленистичких дијадоха; касније и персијских Сасанида; Омејадског калифата у VII веку; Монгола (у Авганистану постоји и данас гроб Тамерлановог унука, који је такође био освајач ове земље у XVI веку); Британаца (који су се повукли, како због храброг и жестоког отпора локалних племена и Краљевине Авганистан, тако и услед геополитичких позиција других великих сила у региону); Совјета (који су отишли у „сумраку постојања“ Совјетског Савеза) и на крају Американаца.
Били бисмо крајње необјективни, уколико бисмо устврдили да етничке заједнице и друштво у Авганистану нису способни да очувају сопствени суверенитет, пред различитим интересима великих сила.
Свакако, становништво Авганистана изузетно је поносно на сопствени интегритет, те одано својим, сада већ древним духовно-идентитетским и политичким традицијима, које у себи садрже снажну црту „отпорности“ према иностраним утицајима на устројство и концепт интегритета ове земље и њеног друштва.
Међутим, способност и капацитет авганистанског друштва да очува своју политичку слободу, природно, нису били без ограничења. Када говоримо о објективности, такође, били бисмо, чак и малициозни, уколико бисмо подржали тврдње да америчка окупација Авганистана није утицала на одређене прогресивне процесе у овој земљи, након анахроног пустошења, које је изазвао талибански режим на крају претходног столећа.
Уосталом, изостанак масовног „излива радости“ и славља код авганистанског становништва, због повратка талибана на власт, представљају снажну потврду ове тезе, једнако као и очајнички покушаји десетина хиљада људи да, у само претходних пет дана, напусте Авганистан (при чему су морални профили САД и њених савезника доживотно остали укаљани, након потресних сцена са кабулских улица и на аеродрому главног града ове унесрећене државе).
(наставиће се)
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде.
Аутор: Огњен Карановић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
