Очекивање америчке политике да ће комплексно замишљена конструкција новог модела државе, засноване на симбиози племенске организације друштва, оплемењеног исламским догмама, са пресудним утицајем тумачања тих религијских принципа од стране верских власти у свакодневном животу становника ове земље; затим бројних традиција локалних етничких заједница; те обједињујућег ауторитета демократски изабраних централних власти са седиштем у Кабулу, „освојити“ већинску подршку код грађана Авганистана (и то само због „вредносне снаге“ тог „новог модела државе“), показало се, као застрашујућа илузија „западноцентричног погледа“ на савремени свет.
Неко је помислио да је могуће оживети „слике“ прогресивних заједница из Кабула и других, већих урбаних центара у Авганистану, из времена пре почетка „вечног рата“ седамдесетих година претходног столећа.
Познати су призори те популарне културе, као и информације о „западној култури живота“ у Авганистану до 1973. или, чак 1996. године, отелотворених и у „стиловима одевања“, слободама које су уживале авганистанске жене, једном речју, о призорима познатог модела свести „конзумената потрошачког друштва“, а које ових дана деле корисници друштвених мрежа на својим налозима.
Међутим, запоставља се чињеница да је тај стил живота био прихватљив за свега двадесетак процената популације из урбаних подручја у овој земљи, а бљештавост „светлећих реклама са Мекдоналдсових ресторана“ није била довољна да убеди већи део становништва да измени своју колективну свест, па и вековни начин живота.
Уствари, векови су „радили“ против Американаца. Од свих „вишестолећних регула“ у авганистанском друштву, западни савезници, предвођени мисијом САД и НАТО, одлучили су да употребе устаљени систем корупције и непосредних, личних и родовских релација, као потребне механизме, путем којих би била успостављена неопходна веза између увек „крхких“ ауторитета централних власти и трибалистичке организације друштва, а све у циљу одржања тог замишљеног, већ помињаног, новог концепта државе у Авганистану.
Онда када су схватили да је та корупција узрок слабости мреже локалних и регионалних власти, које су, условно речено, одане централној организацији власти у Кабулу, већ је било касно.
Ако је и било ентузијазма код ширих слојева становништва, након војне интервенције 2001. године и прогона талибанских милитаната у наредних десет година, да је могућ неки нови модел „исламско-демократског Авганистана“, успостављање описаног концепта државе, уз помоћ свеприсутне корупције, код најодговорнијих политичких и војних субјеката администрације Карзаија и Ганија, „поништио је“ тај ентузијазам код већине народа.
Поменути процеси навели су један део Авганистанаца да спас од сиромаштва и неефикасности државне управе потражи код различитих опозиционих, често милитантних групација, други део приклонио се самим талибанима, а највећи део становништва „потонуо је“ у духовној и политичкој апатији, уз изражену жељу, да у миграцијама на „Запад“, ту недокучиву „срећу у животу“, потражи у избеглиштву.
Када је војној и цивилној мисији САД постало јасно да „нови Авганистан“ функционише само у оклини Баграма (њихове војне базе), у Кабулу, те у већим градским центрима, као и на главним мрежама, слабашне саобраћајне инфраструктуре у држави, одлучили су да путем корупције, те неофицијалном подршком „токовима криминала“, заправо, „подмите“ правно-политички систем и његове „кадрове“, како би ови „кадрови“ у том „имплементирању новог света на терену“, били што ефикаснији.
Примери неефикасности тог коруптивног система, развијаног под америчким вођством, „до очију“ светске јавности, „испливавали су“ годинама.
Својеврсну, „јавну тајну“, представљала је чињеница да избор гувернера за поједине провинције, „централну владу“, а заправо америчке пореске обвезнике, „кошта“, најмање 100 хиљада долара!
Дакле, неки локални племенски старешина или високи официр авганистанских оружаних или безбедносних снага, одлучивао би се да преузме круцијални положај војно-политичког представника централних власти у провинцији, само под условом да то „преузимање“ опасне и одговорне функције „дебело наплати у америчким доларима“ или путем добијања, чак и формалне „дозволе“ да може, да се у току свог мандата, неометано бави различитим „сумњивим пословима“.
Наравно, поменуте „трансакције“ имале су и „супротан смер“, између „централне владе и локалних господара мира и рата“.
Ускоро, након почетка „мандата“, уследили би захтеви за „додатним средствима“, како би у конкретној средини, могао да буде успостављен, какав-такав, систем у организацији власти, који би био „лојалан“ влади у Кабулу.
Уместо за ангажовање људских ресурса, опремање снага безбедности, државне управе или правосуђа, дата, енормна средства, била би утрошена у даљим „коруптивним радњама“ (пружање мита или трговина са локалним талибанским групацијама, послови у „сивој зони“, итд.) и, наравно, на „раскалашан“ или „лагодан“ живот провинцијских гувернера и њихових „кружока“.
Сећамо се сви призора скупоценог кича из раскошних палата локалних гувернера, који су јавности постали доступни, након „талибанског јуриша“ на авганистанске провинције, пре само месец дана.
Такође, фрапантан је пример „трговине“ гувернера провинције Херат (од пре које године), који је представницима авганистанске владе и америчке мисије обећао лојалност и спремност да ангажује 50 хиљада војника, у „замену“ за хиљаду долара „по глави борца“, који су му, наводно, били потребни, како би био одржан законити ред у овој провинцији.
Од обећаних 50 хиљада, гувернер је ангажовао свега стотињак бораца из редова локалне милиције, док је остатак новца, вероватно задржао за себе.
Веома брзо, Херат је предат у „руке“ талибана и једино је остало питање, који „износ“ је за дату трансакцију, овај луцидни гувернер тражио и добио од садашњих господара Авганистана?!
И, наравно, није био „усамљен“ у оваквим пословима локалних и регионалних власти. Зато су наивно изгледала уверавања председника САД, Џо Бајдена (изречена неколико дана, па и сати пре пада Кабула под талибанску власт), да „постоји 300 хиљада добро опремљених и обучених бораца авганистанских оружаних снага“, који Кабул и остатак „слободног Авганистана“, могу да бране све до октобра ове године, па и дуже.
Наравно, Бајден је знао да је то „војска духова“, слична оној, којом су располагале власти Јужног Вијетнама, када су се Американци повукли из Сајгона, 1975. године.
„Стање на папирима, свакако, није одговарало стању на терену“, а процене трошкова двадесетогодишњег америчког присуства у Авганистану, који су до ове године износили и две хиљаде милијарди долара (што поједини аналитичари у свету оспоравају), можда су били и енормнији.
Све су то били узроци, који су условили почетак преговора између владе Авганистана и САД, са једне стране и талибана, са друге стране, који ће од 2015. године покренути „ланац догађаја“, који је на крају, „Емират поново довео у Кабул“.
Међутим, није Бајден доживео пораз, који сада грчевито покушава да „оправда“. Без обзира на начин путем којег се труди да „објасни“ безглаво повлачење Американаца и страхотни бег десетина хиљада Авганистанаца „преко“ аеродрома у Кабулу, САД доживеле су пораз!
( наставиће се )
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде.
Аутор: Огњен Карановић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
