Страховито комплексно и за многе у савременом свету, нерешиво питање статуса јужне српске покрајине, од 2012. године, поново је „постављено“ пред „креаторе“ тзв. независности лажне државе на Косову и Метохији, чиме је тај резултат нечасне геополитичке трговине и агресије „великих и моћних“, изгубио своју „ауру ултимативности“.
Када су политички и геополитички покровитељи „ниских страсти“ великоалбанског шовинизма на Балкану, веома самоуверено, том истом, прилично затеченом савременом свету, саопштили, да након једнострано проглашене тзв. независности, још такозванијег Косова, 2008. године, „нико не би требало ни да помишља да тај чин није коначан“, појавила се државничка стратегија и политика администрације председника Србије, Александра Вучића и њега лично, о чему смо више речи посветили у претходном делу ове теме.
У протеклој, готово целој деценији, покровитељи лажне државе са „политичког Запада“ остали су у значајној мери несвесни да је дата политика председника Вучића, тај „коначни резултат воље појединих великих сила“ у вези са политичким стањима и процесима на Космету, заправо „заобишла“ и на „отворена врата“, питање Косова и Метохије, „вратила на преговарачки сто“.
За само пола деценије, резултат те стратешке политике Србије према својој јужној покрајини огледа се и у чињеници да је 18 земаља повукло признања лажне државе, док је још најмање 10 земаља-чланица Уједињених нација спремно да следи овај пример.
Уместо да признају почињени грех над једном сувереном државом, велике силе са „политичког Запада“, наставиле су да опстојавају у својим „окошталим позицијама“.
Уосталом, велике силе никада ни не признају да су починиле неку грешку, али се увек труде да у грешкама пронађу и поуке. Чини нам се да ова платформа разумевања свести великих сила и није у великој мери примењива на Космету.
Такође, одавно смо стекли утисак да је јужна српска покрајина место, где је „политички Запад“ уистину изгубио, увек високоцењену „колективну памет“.
Свест српског државног врха о илузорности очекивања да велике силе повуку своју одлуку о признању политичко-правног и војног насиља, као и чина агресије на Космету, а који је у коначници и употребљен, како би била створена монструозна карикатура од државе са наводним седиштем у Приштини, оплемењена је и стављена у прогресивну функцију, генерисањем новог регионалног и геополитичког „стратешког замаха“, отелотвореног у иницијативи „Отворени Балкан“.
Када је Европска унија земљама на западном Балкану јасно ставила до знања, да у догледно време, без обзира на њихов евроинтеграцијски „стратешки правац“, не могу да очекују стицање пуноправног чланства у овој наднационалној „породици европских народа“, председник Србије, Александар Вучић покренуо је иницијативу „Отворени Балкан“.
Наведена иницијатива, требало би да омогући имплементирање свих вредности, принципа и норматива Европске уније у оним земљама на Балкану (као и у њиховим међусобним односима), које из објективних или субјективних разлога још нису постале пуноправне чланице Европске уније.
Са друге стране, „бреме тзв. независности Космета“, постало је велико оптерећење и за политичку стабилност Албаније, а још више и Северне Македоније, те је формирање ове „мале евро-балканске уније“ постало императив за стратегију „изолације косметског питања“.
Наиме, у светлу „бриселског замора од политике проширења граница Европске уније на западном Балкану“ и у ситуацији када Албанија и Северна Македонија, због преузетих обавеза према својим „западним савезницима“, али и из обзира према албанском питању на Космету и у Повардарју, нису у стању да повуку вандалска признања тзв. независности привремених приштинских институција, а свакако, суочени и са чврстим и непроменљивим ставом државе Србије у односу на јужну српску покрајину, минимум заједничких интереса ове три земље пронађен је у стратешкој политици „изоловања косметског питања“, када већ „политички Запад не дозвољава“ проналажење неког другог, можда и функционалнијег, али и креативнијег решења за овај вишедеценијски проблем.
Једноставно, формирањем заједничког тржишта, усклађивањем прописа из домена јавних финансија, политиком укидања сувишних граничних баријера између ове три државе, са перспективом стварања јединственог царинског и економског простора, питање тзв. „државности“ Косова и Метохије постало би потпуно бесмислено.
Такође, било би заустављено и непрекидно генерисање акутних политичких и безбедносних криза у јужној српској покрајини, које традиционално „исказују потенцијал“ за ширењем на територије Северне Македоније (што је био случај 2001. године), али и саме Албаније.
Међутим, осим декларативне и веома уздржане подршке из Брисела, једини „јасан поздрав“ овој иницијативи (када су у питању велике силе) „стигао је“ из званичног Вашингтона, како од Трампове, тако сад и од Бајденове администрације.
Од времена покретања иницијативе „Отворени Балкан“, 2019. године, уследио је и тај „грандиозни“ успон Куртијеве политичке каријере, који је први пут био „крунисан“ премијерским положајем у Приштини, већ након неколико месеци од постизања поменутог споразума између Србије, Албаније и Северне Македоније.
Након „уклањања“ Трампа из Беле куће, уз апсолутну доминацију „Самоопредељења“ на последњим ванредним изборима за Скупштину привремених институција у Приштини, Курти је добио и „другу шансу“ на позицији тзв. „премијера“.
Не заборавимо, претходне године, у Црној Гори, инсталирана је тзв. експертска влада Здравка Кривокапића. Обе ове владе, оштро се противе иницијативи „Отворени Балкан“. Интересантно, након потпуног пораза Заевљеве владајуће коалиције на, тек завршеним локалним изборима у Северној Македонији, постављено је и питање опстанка садашње северномакедонске владе, па и саме политичке каријере Зорана Заева.
Да ли је само куриозитет да Аљбин Курти није ни понудио оставку на било који политички положај у јужној српској покрајини, након, такође изборног дебакла, али његовог „Самоопредељења“, на недавно завршеним локалним изборима на Косову и Метохији? Поједностављено речено, Курти је још потребан!
Распаљивањем националистичких страсти, уз терористичке акције на северу Косова и Метохије, Курти је „изазвао“ Раму, који је био принуђен да, мада невољно, подржи Куртијеве безумне политикантске потезе.
Свакако, борба за престиж између Раме и Куртија у албанском политичком телу, како на Космету, тако и у Албанији, макар и за тренутак, била је претпостављена интересима иницијативе „Отворени Балкан“.
Слично потезу тзв. високих представника за Босну и Херцеговину (претходни из Аустрије, актуелни из Немачке), који су нелегалним усвајањем тзв. „закона о забрани геноцида“ успели да „удену клин“ у, ионако „крхке“ односе између српског и бошњачког народа, тако је и акцијама Аљбина Куртија на северу Космета, неко, заправо, покушао да „прошири додатни јаз“ у, већ постојећим, суморним релацијама између албанског и српског народа.
Истовремено, извршен је покушај рушења „Отвореног Балкана“, како још једном не би била остварена насушна потреба свих балканских држава, садржана у максими „Балкан – балканским народима“.
Одавно је познато да се границе Европске уније простиру до оних линија, до којих допире немачко тржиште. У намери да одржи описано стање на просторима централне и југоисточне Европе, немачка спољна политика показује пословични недостатак наклоности према идејама снажних „регионалних интеграција“.
Са друге стране, Сједињене Америчке Државе не показују анимозитет према наведеним интеграцијама. У клинчу између ова два геополитичка концепта, а са намером да учествује у обарању иницијативе „Отворени Балкан“, Курти покушава да пронађе и своју „трећу шансу“.
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
