Уколико желимо да на свеобухватан начин разумемо разлоге успона и пада отворене подршке, коју је албанско бирачко тело на Косову и Метохији у протеклих две године указивало Аљбину Куртију, у обавези смо да претходно сагледамо најважнија питања, која су условила „добијање“ изразито суптилног подстицаја „политичког Запада“ (или његових „делова“) за концепт урушавања безбедности и мира на западном Балкану, који упорно спроводи тзв. косметски „премијер“.
Од 2012. године, „политички Запад“ суочио се са једним озбљиним и одговорним приступом, садашњег председника Србије, Александра Вучића и његове администрације, у процесу решавања изузетно комплексног питања у вези са положајем јужне српске покрајине.
Концепт наведене политике, који је садржан у премиси да је компромис између српског и албанског народа апсолутно могућ на темељима заштите и државних интереса Републике Србије на Космету, као и колективних права српског етничког корпуса у јужној српској покрајини, добио је свој „печат“ и у оквирима међународног јавног права, када су усвајани тзв. „бриселски споразуми“, од 2013. до 2015. године.
Свесни да би, свакако вишедеценијска, „политика дијалога“ између званичног Београда и привремених приштинских институција „могла да оствари прилику“ да отворена питања на Косову и Метохији уреди у корист заштите државног суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије, са једне стране, уз уважавање националних интереса албанског етничког колективитета, са друге стране, код креатора тзв. „косовске независности“ и садашњег формата односа између држава на западном Балкану, изазвала је бојазан да би у датом процесу њихова улога постала сасвим излишна.
На тај начин, непосредно војно-политичко присуство „политичког Запада“ у јужној српској покрајини, такође би изгубило сваки смисао.
Од тог тренутка, уз помоћ злоупотребе националистичке свести албанских политичких елита, „усковидости“ и незрелости приштинских политичких структура, те анахроних „страсти“ широких слојева албанске политичке заједнице, тај део „политичког Запада“ (опет на „суптилан начин“), покренуо је механизам урушавања тзв. „бриселског дијалога“, уз крајњи циљ, који би садржао потпуно блокирање могућности постизања било којег компромиса у јужној српској покрајини.
Делимично показана флексибилност стратешке политике Сједињених Америчких Држава из времена Трампове администрације, према идеји постизања компромиса (уз очување српских државних и националних интереса) на Космету, само је убрзала претходно наведене процесе урушавања „политике дијалога“.
Ове малициозне намере према миру и безбедности на западном Балкану и у крајњој линији према Космету, продуковане су из редова лобистичких политичких групација, заправо „ветерена“ спољнополитичке агенде САД према Србији, из доба Клинтонове администрације, који су, након „доласка Бајдена у Белу кућу“, макар и делимично, поново „заузели“ одговорне положаје у „структурама моћи“ ове светске велесиле.
Напоменимо само, да су ти „ветерани“ и њихови „наследници“, углавном „корисници“ енормних материјалних средстава, која добијају из крајње сумњивих фондова албанске мафијашко-политичке емиграције, вишедеценијски инкорпориране у пословне заједнице „источне обале САД“, као и у сличне заједнице у западној Европи.
Можда и више, него код наведених „ветерана“, политика „рушења дијалога“ из описаних разлога, продукована је и од стране „званичних и незваничних“ политичких структура и обавештајно-безбедносних апарата из појединих држава Европске уније, попут Немачке или Велике Британије.
У намери да блокирају дијалог, али и да сузбију „нови замах“ улоге Трампових САД у процесу решавања питања Космета, сви наведени центри моћи на „политичком Западу“, сагласили су се са идејом (која је вероватно креирана у Немачкој) да за дате потребе искористе личност и деловање једног несистемског, психолошки нестабилног, неконзистентног и контроверзног албанског политичара са Косова и Метохије.
Наравно, реч је о лидеру „Самоопредељења“, Аљбину Куртију. У својству некаквог „персоналног израза“ система контроле над „старим политичким елитама“ Албанаца на Косову и Метохији, годинама у назад, поменути центри моћи на „политичком Западу“, користили су инцидентну природу овог политичара.
Како би прикрили своје намере да, заправо, желе да уклоне могућност компромиса на Косову и Метохији, дати центри, уложили су много труда да овог нестабилног човека представе, као каквог „месију“, односно као „чисто лице на политичкој сцени Космета“ и то без бремена „тамне ратно-терористичке прошлости“ у његовој каријери (што је, свакако и највећа неистина, када је реч о политичкој прошлости овог човека).
Пласиран је „магловити наратив“ да политика Куртија може да „помогне“ тзв. „Косову“ да се „укључи“ у ред „западноевропских земаља“, у којима „уз владавину права, истовремено царују демократија и системи правних држава“ (тај наратив употребљен је и приликом инсталирања актуелне, Кривокапићеве, Владе Црне Горе).
У дате сврхе, сам Курти, олако је обећавао одлучну борбу против корупције и криминала, обрачун са „ратним и мафијашким елитама“ и оно најважније, прекид дијалога са званичним Београдом.
Несумњиво, у претходна два изборна циклуса за Скупштину привремених приштинских институција, последња наведена „ставка његовог програма“, представљала је, можда и најважнији „мобилишући фактор“ у албанском политичком телу, који је и условио импозантан раст подршке Куртију и „Самоопредељењу“, код албанских бирача.
У том периоду, несрећни Курти, заиста је и помислио да је он „спасилац“ албанског народа, и то не само на Космету. Поверовао је да, управо он може да постане изазов за релативно стабилну подршку код албанског политичког тела, коју ужива Еди Рама у Албанији.
Пожелео је да он „постане“ нови, а можда и први „свеалбански национални вођа“. Да је његова амбиција можда „остварива“, поверовао је када су „западни центри моћи“ покренули, па и довршили „процес чишћења“ или уклањања „представника старих, тзв. ратних елита“ из структура албанске политичке сцене на Космету.
Међутим, превидео је да „спонзоре“ његове политике истински не занимају никакве „владавине права“, нити „демократски преображаји“ тзв. „Косова“, а још мање његова политичка будућност.
Када је и албански народ на Космету увидео да се његова „борба против криминала“ свела на терористички напад на „плазма кекс и сокове“ у српским срединама на северу Космета, односно да је она изостала, те да је Курти неколико пута капитулирао пред одлучношћу председника Србије, Александра Вучића (афера „регистарске таблице“ и учешће у дијалогу са званичним Београдом, за који је Албанцима „обећао“ да ће бити прекинут), Курти је доживео потпуни дебакл на недавно завршеним локалним изборима у јужној српској покрајини.
Заправо, његова резултатски „импотентна“ инцидентна политичка природа, кажњена је на изборима. Међутим, Аљбин Курти сада ће „грчевито да држи полуге власти“ у својим рукама. Још више, за очуивање тих „полуга у Куртијевим рукама“ биће заинтересовани и, већ помињани „центри моћи на политичком Западу“. Некоме је потребно да наставак „политике насиља“, сузбије „политику дијалога“, а да при том и оправда свој крајњи циљ. А циљ им је – неуспех иницијативе „Отворени Балкан“. Док постоји тај циљ код његових „ментора“, Курти ће „задржати посао“ у привременим приштинским институцијама.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
