Тврдње украјинских званичника, посебно националистичких екстремиста попут Михаила Подољака, саветника председника Владимира Зеленског (иначе, Подољак је човек за кога је канонска Украјинска православна црква „гнојна рана коју је потребно хируршки затворити“) да је фамозна кијевска контраофанзива доживела потпуни крах, те да би за ту чињеницу требало окривити политички Запад, поткрепљене су „експолозијом вишемесечних тензија“ у војно-политичком врху Руске Федерације, односно тренутком пуча изведеним од стране Јевгенија Пригожина, „власника“ и команданта Приватне војне компаније „Вагнер“.
Свакако, занимљива је и чињеница да се оружана побуна „Вагнера“ и Пригожина догодила у периоду када је поменута украјинска офанзива истински доживела посрнуће и свела се на истискивање руских оружаних снага са територије 100 квадратних километара, односно из неколико села у Запорошкој области.
Такође, „удар ‘Вагнера’ на Москву“ уследио је након оптужби из Кијева да су се импозантне испоруке најсавременијих оружја, војне опреме и материјално-логистичке подршке Украјини из земаља политичког Запада одвијале на вишемесечни, успорен начин, те да су дате околности имале пресудан утицај на минорне успехе Оружаних снага Украјине у њиховој контраофанзиви.
Уистину, ни грандиозна (вероватно на неадекватан начин обезбеђена) подршка и помоћ политичког Запада Украјини, нити разарање Херсонске бране, које је пред воденом бујицом условило померање минских поља и дестабилизацију одбрамбених позиција Оружаних снага Руске Федерације нису били у стању да на драматичан начин осујете до данас недовољно јасне планове и интересе званичне Москве у њиховој Специјалној војној операцији.
Међутим, „кад је западно оружје затајило у Украјини“ активирано је „оно руско“ и то у „самој Русији“.
У тренутку кад је објављено да су Пригожинове снаге „Вагнера“ преузеле контролу над важним војним објектима у Ростову на Дону, те да се дате снаге у јачини од 20 хиљада крећу према Москви у некаквом „маршу правде“, чини се да та информација није превише „изненадила и узрујала“ украјинске савезнике из држава НАТО.
Чак су и саме ОСУ привремено обуставиле сва дејства на фронту, вероватно у ишчекивању исхода Пригожинове оружане побуне. Једина запажена реакција била је емитована путем друштвених мрежа од стране британског премијера Ришија Сунака, који је позивао „обе стране на уздржаност“.
Није утврђено да ли је тада Сунак исказао висок степен познатог британског цинизма можда није био сигуран „која је политичка криза била у питању“. Након познатог епилога оружане побуне постављају се два питања. Прво питање односило би се на судбину ПВК „Вагнер“ и самог Пригожина који се, вероватно под надзором надлежних безбедносних служби налази у Белорусији, док би друго питање требало да детерминише последице ове војно-политичке кризе на углед и интегритет председника Путина, руско Министарство одбране, као и на судбину Специјалне војне операције.
Мотиви „Вагнера“ који су навели Пригожина на тако радикалан корак у правцу отказивања послушности врховној команди руских оружаних снага нису непознати.
Месецима уназад „власник“ ове „ратничке компаније“ (формиране од стране војно-безбедносних органа Руске Федерације) оптуживао је руског министра одбране Шојгуа, као и комплетан војни врх Русије да су услед њихове колективне и личне некомпетентности, те неодговорности према војним и политичким потребама Специјалне војне операције, целокупан подухват у Украјини озбиљно довели у питање.
Са друге стране, Министарство одбране, али и део високих официра руских оружаних санга у Генералштабу Армије Руске Федерације одговарао је на ове озбиљне оптужбе контраргументима.
Пригожин је оптуживан да „емитује прекомеран дефетизам у гигантској борби Русије против политичког Запада“, те да је вођа „Вагнера“ преамбициозан и „плаћенички незајажљив у својим финансијским и генерално материјалним прохтевима“.
Након победе „Вагнера“ у вишемесечној бици за Бахмут, Министарство одбране иницирало је усвајање посебног закона који обавезује све приватне или паравојне компаније да прихватне стриктан уговор са надлежним властима у вези са њиховим евентуалним учешћем у рату у Украјини. Свакако, наведени закон обавезивао је и „Вагнер“ да поступи у складу са његовим одредбама. Након публиковања датог закона Пригожин је кренуо у „свој поход на Москву“.
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.