Канонско устројство обновљене Српске Православне Цркве након Првог светског рата, којој је враћен и ранг патријаршије, представљало је резултат вишегодишњег преданог рада највиших великодостојника и јерархије српских православних епархија са подручја Србије, Црне Горе и других историјских српских етничких простора из некадашњих покрајина Аустроугарске и Турске.
Уједињење Српске Православне Цркве и административни процеси који су пратили тај чин јасно означавају почетак новог периода у историји српске помесне цркве, чији развој можемо да пратимо од времена делатности Светог Саве и добијања статуса аутокефалности од стране Цариградске патријаршије у Никеји 1219. године.
Устројство СПЦ било је адекватно анализирано и припремљено на четири прелиминарне конференције, одржане од 1918. до 1920. године.
На Четвртој конференцији владика српских православних епархија, одржаној 7. септембра 1920. године, одлучено је да се свечаност проглашења уједињења Српске Православне Цркве одржи у Сремским Карловцима, 12. септембра те године, као и да том приликом буде изабран први српски патријарх после укидања Пећке патријаршије 1766. године.
Важно је да нагласимо да су поменуту одлуку подржали архијереји из свих српских православних епархија.
У присуству највиших представника Цркве и државних власти, свечаност проглашења устројства Српске Православне Цркве одржана је у свечаној дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. Митрополит београдски и архиепископ целе Србије Димитрије Павловић изабран је за патријарха уједињене Српске православне цркве 28. септембра 1920. године на заседању Светог архијерејског сабора, чиме је српска помесна Црква уздигнута поново у ранг патријаршије.
Свакако, чином устројства Српске Православне Цркве и уздизањем титуле њеног поглавара у ранг патријарха, обновљена је суштинска, духовна, историјска и канонска веза нововековне српске помесне Цркве са Пећком патријаршијом и црквеним организацијама православног српског етницитета, које су представљале њене институционалне претходнике у епоси средњег века пре 1346. године.
Такође, након „деинституционализације црквеног јединства српског народа“ укидањем Пећке патријаршије у другој половини XVIII века, чином „устројства нововековне Патријаршије“ из 1920. године, поново је у једну институционалну и административно-црквену целину обједињен комплетан српско-национални и православно-конфесионални колективитет.
Осим промењених историјских околности, које су пратиле развој институционалних и организационих сегмената Пећке патријаршије до XVIII столећа, једина разлика између структуре и основних конституционалних обележја „старе српске Патријаршије“ и нововековне Српске Православне Цркве огледала се у чињеници да је од 1920. године српска помесна црква своје административно седиште имала у Београду, док је сакрални и „древни трон“ српских патријарха остао у Пећи, где је нови поглавар Цркве, патријарх Димитрије и устоличен 1924. године.
Српска Православна Црква доставила је формално обавештење о свом устројству Васељенској патријаршији у јуну 1921. године.
На седницама од 10. и 17. фебруара 1922. године, Свети архијерејски синод Цариградске патријаршије разматрао је новонастало стање у Српској Православној Цркви, а посебно питање о признању канонске јурисдикције српске помесне Цркве над епархијама и деловима епархија у Јужној Србији, односно у данашњој Северној Македонији.
Такође, вођена је и расправа о признању патријаршијског достојанства за архиепископа Београдског и митрополита Србије, господина Димитрија, односно у фанариотској заједници постојале су јаке „резерве“ у вези са тим легитимним правом српске помесне Цркве да свом поглавару врати његово историјски потврђено и заслужено достојанство српског патријарха.
Преговори са Цариградском патријаршијом трајали су више од шест месеци.
Уобичајено за вишемиленијумски духовни карактер и етички кодекс пословно-верске политике заједнице Фанара, разговори су „успешно“ завршени, тек када је Васељенска патријаршија добила милион и по франака накнаде за до тада „неисплаћену помоћ“. Синод Цариградске патријаршије признао је и благословио ваљаност уједињења српских епархија у једну саборну, апостолску, помесну Цркву 19. марта 1920. године.
Приликом званичне посете делегације Васељенске патријаршије Београду 1922. године, великодостојницима Српске Православне Цркве уручено је канонско писмо васељенског патријарха Мелетија IV, као и Томос, број 1149 од 19. фебруара 1922. године, којим је признато присаједињење дотадашњих „цариградских епархија“ под канонско устројство уједињене Српске Православне Цркве.
За делегацију Васељенске патријаршије, на чијем челу се налазио митрополит Амасијски, господин Герман, организована је аудијенција у свечаној дворани резиденцијалног здања Патријаршије у Београду 1. априла 1922. године.
На основу Томоса, Цариградска патријаршија признала је канонску јурисдикцију СПЦ над својим дотадашњим епархијама и деловима епархија, које су се после формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца нашле у оквиру политичких граница прве југословенске државе.
На поменути начин престала је канонска јурисдикција Васељенске патријаршије, а призната је канонска јурисдикција Српске патријаршије над следећим епархијама и деловима епархија: Скопском, Рашко-призренском, Велешко-дебарском, Пелагонијском, Преспанско-охридском, Полеанском, Струмичком, Дабро-босанском, Херцеговачко-захумском, Зворничко-тузланском, Бањалучко-бихаћком, Бококоторско-дубровачком, Далматинско-истријском, затим митрополијама Карловачком и Црногорском, као и над једним делом митрополије Воденске.
Заправо, признато је канонско издвајање поменутих епархија из јурисдикције Цариградске патријаршије и њихово уједињење са митрополијом Београдском и епархијама, које су постојале у оквиру Краљевине Србије до 1912. године, у једну саборну, аутокефалну Српску Православну Цркву.
Свечаним читањем Томоса Цариградске патријаршије 2. априла 1922. године признато је канонско присаједињење православних епархија у Старој и Јужној Србији њиховој помесној Српској Православној Цркви.
Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве достојанство скопског владике уздигнуто је у ранг митрополита. Вишевековна институционална дивергетност српских православних епархија у Македонији била је окончана.
Победило је канонско јединство Српске Православне Цркве на тим просторима.
Међутим, национално-политичка делатност југословенске државе, која је требало да буде усмерена у правцу идентитетске унификације грађана у Јужној Србији са осталим српским земљама, углавном је изостала.
Заправо, тај изостанак „идентитетске делатности“ српских политичких кругова у Јужној Србији отклонио је „препреке“ асмилаторским, великобугарским, шовинистичким тежњама да поново актуелизују, односно „повампире“, у суштини непостојеће „македонско питање“ у долини Вардара.
„Ветрови сукоба“ поново су се надвили над Македонијом, већ у другој деценији постојања прве државе Јужних Словена.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Pobeda kanonskog jedinstva SPC i MPC – Arhiepiskopije ohridske (peti deo)
Преузмите андроид апликацију.
