Након регулисања канонских односа између Српске Православне Цркве и Васељенске патријаршије 1922. године, уследило је реорганизовање епархијског устројства саборне Цркве у Јужној Србији.
Од 1931. године на подручју вардарске Македоније постојале су три епархије: Скопска, Злетовско-струмичка и Охридско-битољска и наведено стање трајало је до 1941. године и пораза и окупационе поделе Краљевине Југославије у Априлском рату.
Бугарске окупационе власти протерале су архијереје СПЦ, митрополита Скопског, господина Јосифа Цвијовића и епископа Злетовско-струмичког и администратора Охридско-битољског, господина Викентија Проданова, заједно са више од педесет парохијских свештеника и неколико десетина монаха и монахиња.
У деловима Јужне Србије који су били анектирани од стране Краљевине Бугарске, Бугарска православна црква успоставила је своју управу са бугарским владикама и око 375 свештеника, махом доведеним из Бугарске.
У западним деловима Јужне Србије, који су прикључени италијанском протекторату Велике Албаније успостављена је управа Албанске православне цркве у дотадашњим епархијама СПЦ. Пропусте, (углавном условљене кратким интервалом постојања грађанске државе на том простору) југословенских власти и српске академске и политичке елите из међуратног периода у вези са потребним детерминисањем српског националног идентитета у доминантном делу популације у вардарској Македонији, која је и у етничком и историјском погледу припадала српској провенијенцији, после Другог светског рата злоупотребиле су нове комунистичке власти (међу њима, у првом реду, српске) у Југославији, предвођене Јосипом Брозом.
На основама марксистичко-материјалистичке филозофске доктрине и политичке праксе односа према српском националном питању и положају српског народа у Југославији, утврђеним на Дрезденском конгресу КПЈ из 1928. године, ослобођење и присаједињење Јужне Србије матичној српској држави, после 1912, 1913. и 1918. године, југословенски комунисти посматрали су као „узурпацију националних права“ македонског народа (који до 1945. године у највећем делу није ни био детерминисан према важећим постулатима социолошког позиционирања националних идентитета у савременој Европи претходног столећа).
У помахниталом револуционарном подухвату сузбијања непостојећих „великосрпских хегемонистичких тежњи“, српски и југословенски комунисти су ослобођење Македонији окарактерисали на двојак начин.
Са једне стране, поздравили су ослобођење „ове историјске јужнословенске државе од османлијског ропства“, али су и оштро критиковали њено присаједиње матици Србији, као својеврсну окупацију „најјужније југословенске земље“, уз осуду „покушаја асмиловања македонског народа“. Заправо, у погледу својих настојања за поништавњем српског националног и духовног идентиетета Македоније, југословенски комунисти доследно су спроводили немачко-бугарска геополитичка и политичко-националистичка схватања о устројству централног дела балканског полуострва.
Сетимо се да је и антифашистички ослободилачки покрет у Македонији, организован од стране комуниста, покренут у „крилу“ бугарске комунистичке партије, која је о националним питањима бугарског народа делила став, веома подударан са схватањима бугарских националистичких, профашистичких и грађанских политичких субјеката.
У процесу реализаиције те антисрпске политике у Македонији, у првом реду, на удару се нашла Српска Православна Црква. Подстичући „македонски национални сензибилитет“, који би био одвојен и од српске, али и од бугарске провенијенције, у новоуспостављеној Федералној Држави Македонији (потом Народној, а онда и Социјалистичкој Републици Македонији), југословенски комунисти „охрабрили су“ неколицину свештеника, али и један број интелектуалаца марксистичке оријентације да покрену захтев за успостављањем засебне „Македонске православне цркве“.
Одлуку Светог архијерејског синода СПЦ од 18. октобра 1944. године о „повратку прогнаних архијереја и свештеника у своје епархије и парохије у Македонији“, комунистичке власти, углавном су дезавуисале, забранивши митрополиту Јосифу и епископу Викентију да „преузму своју пастирску улогу у Скопљу и Битољу“.
У редовима поборника засебног устројства „Македонске православне цркве“ генерисана су два мишљења и две струје.
Прва струја (аутономистичка) заступала је мишљење да би у оквиру СПЦ требало засновати самоуправу „Охридске цркве у рангу архиепископије“.
Друга струја (аутокефалистичка) заузела је став да је у Македонији потребно устројство самосталне, националне „Македонске православне цркве“, као аутокефалне, односно помесне цркве у православној васељени.
Уз подршку комунистичких власти, крајем 1944. године створен је „Иницијативни одбор за организацију Православне цркве у Македонији“, који је углавном био састављен од чланова Главног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије за Македонију.
Са својим захтевима, Одбор се обратио Синоду СПЦ, који је остао при ставу да „црквено питање“ у Македонији не постоји, те да „припадници Инцијативе не би требало да подлежу политичким страстима“, већ да поштују канонско јединство и постојећи црквени поредак.
Незадовољан одговором, Иницијативни одбор сазвао је тзв. „Македонски црквено-народни сабор“, који је, уз учешће 300 представника црквених општина и комунистичких руководилаца и одржан 4. марта 1945. године у Скопљу. Под „строгом песницом ОЗНА и комунистичких јуришника“, овај Сабор је усвојио резолуцију у којој је утврђен захтев „за обнову самосталне Охридске архиепископије на подручју Федералне Македоније“, која би као помесна црква, равноправно са другим црквама (што се односило једино на СПЦ) евентуално могла да ступи у канонско јединство у некој будућој „југословенској православној цркви“.
Била је ова победа аутокефалистичке струје у комунистичком „македонском православном покрету“.
На епископској конференцији СПЦ од 12. марта исте године, рад, као и одлуке наведеног „Сабора“ проглашене су за неканонско деловање делова свештенства у Македонији, а Свети архијерејски синод СПЦ, на својим седницама од 22. септембра и 21. децембра 1945. године позвао је свештенство и вернике у Македонији да остану у канонском јединству свете и саборне Српске Православне Цркве.
Уследио је страховити државно-партијски притисак југословенских комунистичких власти на СПЦ да српске верски пастири изађу у сусрет расколничким тежањама дела свештенства и поврх свега политичких елита у Македонији. Одавно „посејано семе раздора“ сада је „проклијало“, а своју пуну „зрелост“ доживеће у наредним деценијама историјата „југословенске трагедије“.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Pobeda kanonskog jedinstva SPC i MPC – Arhiepiskopije ohridske (šesti deo)
Преузмите андроид апликацију.
