Деценије просветно-духовне делатности српских установа културе, хуманитарних и фолклорних организација (Друштво „Свети Сава“, Коло Српских Сестара), школског система, државних органа и посебно српске цркве (у највећој мери Београдске митрополије, која је канонски отпуст од Цариградске патријаршије „извојевала“ 1879. године) нису биле у стању да изврше пресудан утицај усмерен у правцу идентитетског детерминисања локалне популације, првенствено словенског етничког порекла у Јужној Србији, према корпусу српске провенијенције, као што је то постигла Српска четничка акција (оружана и политичка), нарочито у периоду од 1903. до 1912. године.
Као што смо раније и напоменули, српске оружане јединице, организоване у формације чета, под снажним надзором и са пресудном политичком, логистичком, материјалном и финансијском подршком српске државе и њених институција, пружале су заштиту локалном српском становништву у Јужној Србији, које се деценијама налазило под ударом османлијских и арнаутских репресалија, те под притиском снажног великобугарског, шовинистичког асимилаторског утицаја, који је с краја XIX и почетком XX столећа добио страховити погромски карактер. Опасност од насилне бугаризације била је евидентна.
Само у Поречју, у долини реке Треске, односно у северозападним деловима вардарске Македоније, где је вековима био изузетно јак српски идентитетски профил код локалног становништва, у првим годинама XX века установљено је експоненцијално ширење процеса бугаризације, путем делатности Егзархата, затим бугарске просвете и њихових комитских оружаних активности.
У којој мери је национално-духовни и идентитетски статус становништва са подручја вардарске Македоније био „флуидан“ говори нам и чињеница да су поједине чете и њихови команданти (Глигор Соколовић, Тасе Коневић, Јован Бабунски, и други) прелазили под врховну команду бугарских оружаних снага, да би се након извесног времена (посебно после пропасти тзв.
Илинденског устанка из 1903. године) поново „нашли“ у редовима српских четничких ратника и јунака. Системским и класичним устројством четничке организације према војничким нормама и реорганизацијом Српске акције у Македоније после 1905. године, српски народ у Јужној Србији припреман је за велике дане националног ослобођења и уједињења, који ће уследити са Балканским ратовима 1912. године.
Сукоб са Бугарском није престао, али је временом интензитет борби са бугарским комитским снагама умањен, а утицај процеса бугаризације знатно је опао услед синхронизоване и кохерентне делатности српске државе и политике, са једне стране и српске цркве и просвете, са друге стране.
Од пресудног значаја за заштиту националних интереса српског народа и државе у Македонији било је именовање српских владика на непопуњене положаје епископа у неколицини епархија које су канонски биле устројене на подручју Јужне Србије, а у оквиру Цариградске патријаршије.
У том смислу, епископски двор у Скопљу представљао је важно седиште обавештајно-безбедносног, политичког и духовног рада Српске акције у Македонији до 1912. године.
До уједињења и канонског признања Српске Православне Цркве (устројене 1920. године) од стране Цариградске патријаршије 1922. године, епархије које су постојале на подручју вардарске Македоније биле су: Скопска, Рашко-призренска, Велешко-дебарска, Пелагонијска, Преспанско-охридска и Полеанска. Делови митрополија Воденске и Струмичке нашли су се под канонском јурисдикцијом СПЦ 1920. године.
Иначе, све епархије српске националне провенцијенције које су до 1918. године постојале на српском етничком и културном простору (у Србији, Црној Гори, Хабзбуршкој монархији, Османлијском царству) некада су биле обједињене под канонском јурисдикцијом Пећке патријаршије. До Велике сеобе Срба 1690. године, Пећка патријаршија имала је изразито српски етнички и духовни карактер, као и апсолутно српско историјско-културолошко утемељење, које датирамо у време постојања Душановог царства, односно средњовековне српске државе, али и у период обнове Патријаршије из 1557. године.
Након завршетка Бечког рата, а посебно после Друге сеобе и Београдског мира из 1739. године, утицај фанариота и Цариградске патријаршије у епархијама Пећке патријаршије (као и на сам Пећки трон) на подручју Османлијског царства експоненцијално је увећан.
После укидања Пећке патријаршије 1766. године, осим Црногорске митрополије (или како се у току једног миленијума ова епархија називала – Зетска, Скендеријска, Цетињска, Црногорско-приморска), где је митрополит на Цетињу постао и егзарх трона Пећког, све „пећке епархије“ у Турској нашле су се под канонском јурисдикцијом цариградског патријарха.
На описани начин и епархије у Македонији остале су канонски одвојене од српске цркве у Србији и Црној Гори, као и од српских православних епархија у Хабзбуршкој монархији (које су имале и нешто другачији статус, устројство, па и историјат развоја у односу на поменуте епархије у Туркој и слободним српским државама у XIX веку).
До најзначаније промене у погледу канонског устројства православних епархија у вардарској Македонији дошло је након Балканских ратова и Великог рата, када је и обновљено канонско јединство и организација Српске Православне Цркве.
Од 1920. године, формално-правно, канонски и суштински, епархије у Македонији враћене су под јурисдикцију јединствене, помесне и саборне Српске Православне Цркве.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Pobeda kanonskog jedinstva SPC i MPC – Arhiepiskopije ohridske (četvrti deo)
Преузмите андроид апликацију.
