У складу са никад опозваним одлукама Четвртог конгреса Комунистичке партије Југославије, одржаном у Дрездену 1928. године, као и са начелима и уставно-законским конструкцијама устројства нове Југославије после 1945. године, југословенске титоистичке власти предузеле су свеобухватне кораке у правцу потпуног поништавања српског националног идентитета у југословенској федералној јединици Македонији. Истовремено, приступили су подухвату потпуног детерминисања и „заокруживања“ македонског националног идентитета.
У циљу постизања успеха за наведене подухвате, било је потребно дезавуисање сваког вида отпора српских националних, духовних и академско-просветних институција, те установа културе, а посебно Српске Православне Цркве. „Десрбизација“ некадашње, историјски неспорне Јужне Србије (као и Црне Горе, Војводине и Косова и Метохије) постала је приоритет у идеолошко-политичким работама комунистичких власти Друге Југославије.
Упркос страховитим притисцима државно-партијских власти, које су генерисале, а потом и „куражно“ подржавале црквени раскол у Македонији, на свом заседању од 13. маја 1947. године Свети архијерејски сабор СПЦ одлучио је да одбије све захтеве тзв. „Македонског црквено-народног сабора“ и „Иницијативног одбора за организацију Православне цркве у Македонији“ у вези са формирањем аутономне или аутокефалне цркве на територији НР Македоније, а где је канонски била уређена јурисдикција српских православних епархија.
Дакле, одбачени су и захтеви за устројством територијалне аутономије православних епархија СПЦ у Македонији, што је била тежња дела одметнутог свештенства и јерархије у Скопљу.
Морамо да разумемо да су „црквени оци“ СПЦ пружили заштиту канонског поретка, те да су добро разумели идеолошку позадину и политичке мотиве, готово насилног и свакако неканонског поступка „уздизања“ нове црквене организације на институционалној конституцији једине законите помесне цркве. Да би трагедија ове ироније погрома над Српском Православном Црквом у Титовој Југославији била потпуна, нову помесну цркву градили су декларисани атеисти, заклети марксисти и лењинисти, који су квазирелигиозно одржавали и практиковали само култ, не Божјег Сина, већ „највећег сина наших народа и народности“.
Узгред, Уставом СПЦ систематизовани канонски поредак у епархијама на простору НР Македоније, а који је од стране великобугарских и бугарашких фашиста и окупатора био уништен у Другом светском рату, комунисти нису дозволили да буде обновљен, већ су на његовим „развалинама“, уз злоупотребу непокретне и покретне, често сакралне имовине СПЦ, „градили“ нову црквену организацију и то према узорима бугарашких институционалних решења из времена окупације. Манастири су опустели. Монашким заједницама које су преживеле погром бугарског окупатора није био дозвољен повратак на манастирске поседе.
Парохије су укидане, свештеници прогањани, а епархијске старешине систематски су онемогућаване у редовном обављању њихових делатности. Скопском митрополиту, Јосифу Цвијовићу никада није био допуштен повратак у његову епархију. Одлучан став СПЦ у вези са одбијањем захтева за нарушавањем канонског поретка, до 1951. године делимично је утицао на ублажавање дотадашњих тежњи „тврдолинијашких“ твораца тзв. „Македонске православне цркве“. Након смрти патријарха, блаженог спомена, Господина Гаврила, 1950. године, те избора новог поглавара СПЦ, Његове Светости, Господина Викентија (1950-1958), дотадашњег злетовско-струмичког владике, „старешине тзв. МПЦ“ пристале су на понуду Светог архијерејског синода да нови епарси буду бирани из редова јерархије у самој Македонији.
На тај начин, дотадашњи викар скопског митрополита Јосифа, владика Доситеј Стојковић изабран је за новог архијереја скопске епархије, док је претходни владика умировљен.
Међутим, СПЦ није пристала на формирање територијалне црквене аутономије, али је Свети архијерејски сабор усвојио начелну одлуку 1955. године, на основу које је пристао на захтеве „МПЦ“, који нису били у супротности са канонима и Уставом СПЦ. Уследила је постепена нормализација односа, па је и патријарх Викентије у пролеће 1958. године посетио Македонију, где је разговарао са представницима државно-партијских и црквених власти. Уследио је поступак избора и других владика на упражњене епископске положаје у епархијама у Македонији, али је тај процес „приближавања ставова“ између одметнуте јерархије и свештенства, са једне стране и СПЦ, са друге стране обустављен након патријархове изненадне смрти 5. јула исте године.
Убрзо, 24. јула 1958. године, чланови „Иницијативног одбора“ усвојили су одлуку о сазивању новог „Македонског црквено-народног сабора“ који је одржан од 4. до 6. октобра исте године у Охриду, али без сагласности Српске Православне Цркве. На овом сабору усвојене су далекосежне одлуке. Обновљена је Охридска архиепископија, као аутономна црквена јединица са три епархије: Скопском, Преспанско-битољском и Злетовско-струмичком. Усвојен је закључак о „задржавању канонског јединства са Српском Православном Црквом под старешинством српског патријарха као заједничког поглавара“.
Припремљен је „Устав Македонске православне цркве”, а за поглавара Охридске архиепископије изабран је митрополит Доситеј Стојковић, који је присуствовао овом сабору без сагласности Светог архијерејског синода СПЦ.
Уследили су варварски политички притисци на патријарха Германа (1959-1990) од кога је захтевано да прихвати ове одлуке „Охридског сабора“, што је уз пристанак Светога архијерејског сабора из јуна 1959. године и учињено. Патријарх је посетио Скопље и хиротонисао митрополита Доситеја у архиепископски трон.
Неуком оку посматрача политичких процеса у комунистичкој Југославији, учинило се да је „дошао крај“ размирицама унутар „црквеног организма СПЦ“ у Македонији, али наредни догађаји показали су да намере комунистичких власти и „одметнутих верских пастира у Скопљу“ нису биле усмерене према генези аутономног статуса Охридске архиепископије, већ се крајњи циљ састојао у тежњи за формирањем потпуно самосталне, етнофилетистички оријентисане Цркве у Македонији, са јасним националним предзнаком, где за српски духовни и етнички идентитет, једноставно није било места. Све до 1966. године, јерарси Архиепископије непрестано су нарушавали канонске регуле, при чему су снажно негирали постојање јурисдикције СПЦ у Македонији.
Након Брионског пленума и јасног пута у потпуну дивергенцију југословенске федерације, те уз подстицај државно-партијске „врхушке“, крајем 1966. године „македонска јерархија“ отворено је упутила захтев за стварањем независне „Македонске православне цркве“.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Pobeda kanonskog jedinstva SPC i MPC – Arhiepiskopije ohridske (sedmi deo)
Преузмите андроид апликацију.
