Након пропасти Нишког споразума из 2002. године и погрома над владиком Јованом Вранишевским и јерархијом Српске Православне Цркве у Северној Македонији, комуникација између расколничке заједнице окупљене у тадашњој „Македонској православној цркви“, са једне стране и српске патријаршије, са друге стране, практично је „замрла“.
Вести о вербалном и физичком погрому свештенства и верника Православне Охридске Архиепископије СПЦ у Северној Македонији, у периоду од 2002. до 2012. године нису изазивале велику пажњу код институција Европске уније или Сједињених Америчких Држава, али ни код државних званичника Републике Србије.
Иако су били свесни да су наведена непочинства над СПЦ у Северној Македонији била подстицана и организована од стране „неформалних и званичних политичко-безбедносних кругова“ у Скопљу, дате чињенице нису превише „узбуђивале“ ни Васељенску патријаршију у Цариграду, што је могао да буде јасан показатељ смера строго контролисане, проамеричке и прозападне политике константинопољских епископа у вези са питањима поштовања канонског поретка, јединства и устројства свете, саборне и апостолске Цркве.
У протеклих неколико деценија, а посебно у последњих пет година, сасвим је јасно да је васељенски патријарх Вартоломеј Храм Светог Ђорђа у Цариграду, односно седиште Патријаршије, „обликовао“ у својеврсну „филијалу безбедносно-обавештајног и спољно-политичког апарата САД“.
Наведену, нимало похвалну квалификацију политике Васељенске патријаршије можемо релативно једноставно да сагледамо. Услед свог специфичног и вишевековно, изузетно тешког положаја у Турској, са несагледивим антагонизмом и анимозитетом, који карактерише односе Цариграда и најбројније православне помесне цркве на свету, Руске Православне Цркве, у другој половини претходног столећа Васељенска патријаршија „пронашла је свог великог патрона“ у САД.
Након „слома гвоздене завесе“, те краја Хладног рата, утицај САД на „Фанар“ експоненцијално је увећан. Такође, материјалну „помоћ“ за подршку функционисању Цариградске патријаршије у значајној мери обезбеђују различите „фондације и компаније“ из САД. Када је Вартоломеј „уделио Томос“ расколничкој и неканонској, тзв.
Православној цркви Украјине у октобру 2018. године, готово јавно говорило се да је након тог чина Васељенска патријаршија добила издашну подршку за свој рад и то у износу од 30 милиона америчких долара.
Након Преспанског споразума из 2018. године, којим је окончан спор између Грчке и Северне Македоније (што је представљало велики успех америчке дипломатије, познате по иницирању „соломонских решења“), Васељенска патријаршија, у почетку „стидљиво“, а касније све отвореније, „емитовала је забрињавајуће сигнале“ у вези са могућношћу да још једном, овог пута у случају „македонског раскола“, наруши канонско јединство у помесној СПЦ и тиме пружи подршку захтевима „скопских расколника“.
Од 2019. године, у кулоарским круговима „скопске и цариградске дипломатије“ говорило се да су САД спремне да поново пруже подршку раду „Фанара“ и то у износу од 20 милиона америчких долара. Било је јасно да су САД преузеле, уствари „преписале“ програмски и идеолошки вектор деловања југословенских комуниста у вези са македонским националним и политичким идентитетом, наравно пружајући му нови формат, уз „освежење“ појединих постулата, који детерминишу македонски етнички колективитет у XXI столећу.
Слично тежњама великих сила из прошлости, САД означиле су историјску улогу и присуство српског духовног и националног идентитета у Повардарју, као препреку остварењу америчких геополитичких и геостратешких интереса у овом делу Европе, при чему су веома флексибилно и тенденциозно тумачили потребу сузбијања тзв. и недоказаног „малигног утицаја Русије на Балкану“ у контексту блиских повесних релација између српског и руског народа и њихових култура.
У поменутој „геополитичкој једначини“ требало би да препознамо узроке подршке Васељенске патријаршије расколу Македонске православне цркве и садржајном односу СПЦ према суштини суочавања са изазовом пред којим је била постављена у Повардарју.
У овим околностима генерисана је Македонска православна црква – Охридска архиепископија, која не одражава канонски и историјски континуитет са Охридском архиепископијом формираном у средњем веку. Јавност је 16. маја 2022. године обавештена да је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве примио акт Светог архијерејског синода Македонске Православне Цркве – Охридске архиепископије, којим је „скопска јерархија“ прихватила општепризнати канонски статус аутономије, односно пуне унутрашње самоуправе своје заједнице, унутар СПЦ из 1959. године, чиме је раскол из 1967. године био окончан.
Претходно, у току проповеди на Ђурђевдан 6. маја 2022. године, владика Зворничко-тузлански Фотије изјавио је да постоји дијалог између СПЦ и МПЦ, те да је могуће „успостављање канонског јединства“. Упркос овом званичном саопштењу СПЦ, а и без обзира на незваничне информације о могућности постизања споразума, Цариградска патријаршија признала је 9. маја 2022. године МПЦ (при чему су је назвали „Охридска архиепископија”) као „канонску и важећу за свеправославни свет успостављајући са њом канонску и литургијску сарадњу“.
У намери да предухитри СПЦ и у околностима снажне изолације Руске Православне Цркве са којом се непрекидно надмеће у питањима „престижа“, Васељенска патријаршија још једном је угрозила канонску јурисдикцију СПЦ у Северној Македонији, при чему је тешко нарушила и канонско јединство свете, саборне и апостолске цркве, као и њен поредак. Литургија помирења у храму Светог Саве у Београду, коју су предводили патријарх Српски Порфирије и архиепископ охридски и македонски Стефан уз саслужење свих архијереја служена је 19. маја 2022. године, чиме је успостављено литургијско и канонско општење две цркве.
На светој литургији у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу 24. маја 2022. године патријарх Порфирије изјавио је да је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве једногласно одлучио да призна аутокефалност Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије. Патријарх Порфирије уручио је Томос којим се потврђује аутекефалност МПЦ – ОА архиепископу Стефану у Београду 5. јуна 2022. године.
У питањима власништва над имовином СПЦ у Македонији понуђено је привремено решење према коме је она предата на коришћење МПЦ – ОА. Руска Православна Црква признала је аутокефалност МПЦ – ОА 26. августа 2022. године.
Постављамо питање, шта је овим чином СПЦ добила и да ли је при том нешто изгубила?!
На првом месту потребно је да нагласимо да је СПЦ најдуже пружала отпор нарушавању канонског јединства у Северној Македонији. Свакако, неделотворан утицај пројугословенски опредељених српских националних елита у Јужној Србији између два светска рата, разорна улога југословенских и комунистичких елита код српског народа у Македонији до деведестих година претходног века, те незаинтересован и анационалан приступ досовске власти у решавању идентитетских спорова у Повардарју после 5. октобра 2000. године (при чему истичемо и „саботажну улогу“ званичног Београда у вези са имплементацијом Нишког споразума из 2002. године), „угасили су сваки пламен наде“ у обнову српског идентитета древног „српског Југа“.
У садејству са великим силама, пре свега са политичког Запада и Васељенском патријаршијом, наведени чиниоци злосрећне српске политике у „Маћедонији“ претходно су изоловали делатност Српске Православне Цркве у Повардарју да би је потом и „уморили“. Заправо, данашња српска црква и држава показале су велику кураж када су приволеле јерархију МПЦ – ОА да се претходно врати у канонско јединство СПЦ, која је задржала право да, као помесна црква Скопљу уручи Томос. Тиме је уистину победило канонско јединство свете, саборне и апостолске Цркве у Македонији.
У околностима када је у Северној Македонији остало свега неколико хиљада верника СПЦ, могућност да МПЦ „свој живот почне или настави“ са ослонцем на СПЦ и без значајног, хегемонистичког утицаја Бугарске православне цркве и „фанариотског“, неканонског деловања Цариградске патријаршије, мудро је отелотворена.
Након више деценија, симпатије за српску државу и цркву код македонског народа експоненцијално су увећане, а односи између МПЦ – ОА, са једне стране и Бугарске православне цркве и Васељенске патријаршије, са друге стране додатно су антагонизовани. Тренутно, док траје „општи рат против православља“ (који углавном води Васељенска патријаршија својим неканонским деловањем), чин признања аутокефалности Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије од стране Српске Православне Цркве представља малу победу дипломатије званичног, духовно-световног Београда.
Међутим, та победа није у стању да обезвреди сву бесловесност српског етноса у XX веку, који је „у расулу и без памети крчмио своју вишестолетну баштину за рачун туђих идеја и идеологија“.
Није у стању да поништи ту бесловесност, али комплетан српски национални корпус могао би да буде строго опоменут, како то себи више никада не би допустио.
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Pobeda kanonskog jedinstva SPC i MPC – Arhiepiskopije ohridske (deveti deo)
Преузмите андроид апликацију.
