У непрекидном сукобу са Бугарском, вештим дипломатским напорима уложеним код османлијске Порте, где је посебан труд показао дугогодишњи посланик, а наш чувени државник и историчар Стојан Новаковић.
Српска влада успела је да са Османлијским царством постигне споразум, тзв. „конзуларну конвенцију“, путем које је био утврђен, а потом и успостављен систем дипломатско-конзуларних представништава Краљевине Србије у Старој и Јужној Србији.
Конвенција је подразумевла отварање српских конзулата у центрима Косовског, Солунског и Битољског вилајета, односно у Скопљу, Солуну и Битољу. Према одредбама конвенције, конзулати у Скопљу и Солуну отворени су 1887. године, а у Битољу 1889. године.
Првобитно, наведена дипломатско-конзуларна представништва представљала су центре обавештајно-безбедносног апарата Србије, где је званични Београд, у једном „неформалном војно-политичком капацитету“ покушавао, а у одређеној мери и успевао да на конкретној територији заштити интересе и афирмише утицај српског културног наслеђа, просветног система и своје политичке делатности.
Додуше, из „неформалних фондова“, Србија пружа импозантну финансијску, материјалну и логистичку подршку за оснивање десетина школа у Македонији. Такође, финансира рад учитеља, а циљ је био да у сваком селу буде основана по једна српска школа.
Свакако, наставни планови, програми и средства (уџбеници, прибор, књиге, учила и пропагандни материјал) набављани су у Србији, а потом преношени у Македонију.
На овај начин покренут је рад десетина основних школа које су имале план и програм просветног система из Србије. Неформалним путем, уз подршку српских добротвора, хуманитарних, просветно-културних организација и ентузијаста, српска држава основала је и гимназије у Скопљу и Солуну, као и засебна фолклорно-уметничка и просветна друштва широм Македоније, уз неколицину читаоница и књижара.
У периоду од 1890. до 1912. године, покренуто је и неколико српских периодичних публикација, новинских недељних и месечних листова („Вардар“, „Глас народа“ и „Законитост“), као и књижевних часописа Српска влада омогућила је финансирање стипендија за школовање питомаца из Македоније у нижим и вишим школама, као и на Великој школи у Београду, али и у иностранству.
У почетку, недостатак организације православних епархија српске етничке провенијенције превазилажен је путем погодби српских власти са представницима Васељенске патријаршије, у циљу именовања српских свештеника и владика на „непопуњеним положајима“ пароха и епарха у тамошњим парохијама и епархијама.
Без делатности и подршке Српске Православне Цркве на овом простору, сви кораци српских влада и друштва у Србији у вези са афирмисањем просветно-културолошког и духовно-националног идентитета српског народа у Македонији био је узалудан.
Духовно опредељење локалне популације и статус црквене организације српске провенијенције налазио се у непосредној зависности од става турских, политичко-управних, централних и локалних органа власти, као и духовних представника Васељенске патријаршије о потреби присуства српских свештеника и јерархије у поменутим областима.
Вештим дипломатским потезима (при чему је често коришћен и „механизам мита“), уложеним код турских власти и у разговорима са Васељенском патријаршијом, Србија је понекад успевала да издејствује именовање српских владика на положаје епископа у неколицини ондашњих епархија у Македонији. Тада би и могућност постављања српских свештеника на парохијске положаје у организационим јединицама датих епархија био знатно олакшан.
Повремена сарадња између Српске цркве и владе, са једне стране, те Васељенске патријаршије, са друге стране, остваривало је функционалну сврху у заједничком српско-грчком интересу у вези са сузбијањем делатности и утицаја Бугарског егзархата.
Дословце, сви су знали, да ће духовно-национални идентитет код популације једне парохије или, у популационо-квантитетском погледу, мање заједнице (углавном, сеоске, али и варошке) у Македонији, зависити од национално-духовног идентитетског профила свештеника-пароха или учитеља, који би код конкретне заједнице вршио службу.
Односно, важила је девиза „чији је поп (или учитељ), онога је и село“. Уколико би у конкретној заједници службовао свештеник или учитељ, који би био именован од Бугарског егзархата или владе, национално-идентитетски, углавном недетерминисано локално становништво колективно би прихватило национални и духовни идентитет бугарске провенијенције.
Обратна ситуација догодила би се, уколико би свештеник или учитељ припадали кругу српске идентитетске провенијенције.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Pobeda kanonskog jedinstva SPC i MPC – Arhiepiskopije ohridske (treći deo)
Преузмите андроид апликацију.
