Несвакидашња прокламација „непокорног“ мађарског премијера, Виктора Орбана, објављена (у форми огласа) у неколико европских дневних и недељних штампаних медија, изазвала је додатну пометњу у европским политичким круговима, који, ионако, већ годинама, на положај Орбанове Мађарске у Европској унији гледају са великим подозрењем.
Орбанов „оглас“ у ствари представља забринути апел.
Само неупућеном „оку посматрача“ могло би да се учини да мађарски премијер није претерано забринут за положај Мађарске у Европској унији, као ни за саму структуру ове наднационалне, мултикултурне политичко-економске творевине на пространствима „Старе даме“.
Заправо, Орбанов „оглас“ представља забринути апел одавно неупотребљивој, идеолошком фразеологијом, оптерећеној и тромој бирократији „бриселске администрације“, те њеним славним „староевропским“ престоницама (на првом месту – Берлину), да „отворе очи“ и угледају „призоре потресне“.
Када би остварила завидан степен сагласности у заједничким спољно-политичким, војно-безбедносним и економским интересима, Европска унија била би (оно што је Уговором из Мастрихта и било замишљено 1992. године) политичко-економски, глобални чинилац и „џин“ савременог света, равноправан такмац, сарадник или противник свих других глобалних чинилаца, попут Народне Републике Кине, Сједињених Америчких Држава, Русије.
„Зашивена“ компромисним Лисабонским уговором из 2007. године и идеолошки уподобљена са схватањима носилаца своје политике из помињане бриселске администрације, у безбедносно-политичком погледу, ЕУ је остала „клијент“ САД, што није условило пуну политичко-економску интеграцију између европских земаља „западних демократија“, са једне стране и централноевропских и источноевропских држава из бившег „комунистичког лагера“, са друге стране.
Две основне политичке групације „федералисти“ и „суверенисти“.
На тај начин, био је отворен пут и новим, посебно идеолошким поделама, где очитујемо супротстављеност две основне политичке групације – присталица („федералисти“) и противника („суверенисти“) већег степена централизације и интеграције између земаља ЕУ, уз присуство крајње екстремних евроскепитичних, углавном десничарских политичких група.
„Политички печат“ развоју ЕУ у протеклих 15 година пружала је доктрина Ангеле Меркел, уз привредну доминацију савремене Немачке на „европском копну“.
Резултат те доктрине били су страховити промашаји у позиционирању ЕУ у „глобалном селу“.
„Продор“ кинеског „Појаса и пута“ након светске економске кризе из 2008. године, готово да је остао без креативног и функционалног одговора ЕУ; велика шанса да ЕУ и Русија створе „Европу од Атлантика до Владивостока“ (где би Русија била „база“ енергената и сировина, али и тржиште за европске производе и модерну технологију), пропао је већ у зачетку; Брегзит је „зацементирао“ политичку нестабилност на „европском копну“; „бескрвна“, неразумљива, „неконзистентна“ политика према западном Балкану, само је антагонизовала односе у овом региону и изазвала забринутост централноевропских земаља Вишеградске групе (и саме Мађарске), те отворила нови пут за утицаје САД, НР Кине и Русије на балканском Југоистоку.
ЕУ је у случају Балкана и Србије, потпуно подбацила.
Кључ решења за стабилност западнобалканског региона било је интегрисање Србије у пуноправно чланство у ЕУ, што је јасно и „мудрим главама“ у Бриселу и Берлину, који (због страха или сујете), одбијају да и јавно обзнане да су у случају Балкана и Србије, потпуно подбацили.
Међутим, Орбану је то јасно. Схвата и он да би за будућност интегрисане ЕУ било неопходно да она има своју војску, сопствену безбедносну и спољну политику, те да у своје оквире обухвати и западни Балкан, на првом месту Србију.
И оно најважније – да коначно постане „ментор, а не клијент“. Међутим, уколико је немогуће остварити ова четири важна задатка, Орбан предлаже модел структуре ЕУ, као чврстог „савеза суверених држава“, а не „савезне државе“.
Видимо да је у догледно време немогуће испунити све наведене задатке, а заправо изазове који стоје пред ЕУ.
Ново „глобално насеље ниче из пепела“.
Да ли онда лидерима ЕУ и главешинама бриселске администрације остаје да размотре „Орбанов програм“ (који се само „ослонио“ на Макронов предлог о „Европи у три брзине“), који би био једно алтернативно решење? Чини се – не!
У ситуацији где постоје сумаболни предлози да Мађарска буде искључена из ЕУ (претња Марка Рутеа, холандског премијера), изгледа да се „прваци бриселске политике“ баве стањем унутрашњих политичких прилика у Мађарској, те питањем да ли Орбан дели њихове „духовне вредности“ или не?!
Пред лицем ЕУ, посебно у условима ковид кризе, цео свет се распао или је у процесу трансформације.
Ново „глобално насеље ниче из пепела“ биполарног и монополарног света с краја претходног и с почетка овог столећа.
Да ли ће ЕУ бити један значајан и богат „кварт“ у том „насељу“ – од ње зависи!
Аутор: Огњен Карановић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију
