Од 2003. године и чувене „Револуције ружа“ у Грузији влада прилична политичка криза и конфузија у вези са избором адекватног „националног политичког пута“ у питањима спољног, али и унутарполитичког курса ове древне државе.
Грузија, као кавкаска држава са вишемиленијумском државотворном традицијом, од XVIII века до данас представљала је „бедем“, али и „полазну тачку“ за одбрану или „продор“ према Југу руских политичких, геополитичких и државних интереса.
У погледу преламања геополитичких интереса великих сила са колективног Запада, са једне стране и Русије, са друге стране, кавкаски регион и Грузија у њему нису променили описани значај и карактер, ни после пропасти Совјетског Савеза на почетку последње деценије претходног столећа.
У периоду краха руске државе, њеног геополитичког утицаја и, посебно економије, утицај Сједињених Америчких Држава на политичко стање и процесе у Грузији експоненцијално је порастао.
Није чак ни симптоматична чињеница да је „Револуција ружа“, односно још једно „политичко пролеће“, овај пут у Грузији, уследило након доласка Владимира Путина на власт почетком новог миленијума. Од 2003. године, посебно од доласка Михаила Сакашвилија на власт, у Грузији постоји оштар политички сукоб између знатно бројнијих политичких партија, организација, па и дела политичке јавности наклоњене колетивном Западу, са једне и њихових супарника, наклоњених Русији и очувању традиционално блиских релација Тбилисија са Москвом, са друге стране.
Дужни смо да напоменемо да су ти сукоби, изазвани преламањем геополитичких утицаја два главна „конгломерата великих сила“, генерисали и неколико оружаних сукоба у Грузији, који су имали карактере и грађанских ратова, али и међународних оружаних конфликата (рат у Аџарији, сецесија Јужне Осетије и Абхазије, рат са Русијом, 2008. године, итд).
Све до последњих општих избора 2020. године превагу у тим сукобима имала је „прозападна“ политика Грузије.
На последњим општим изборима за грузијски парламент, од могућих 150 посланичких места, 90 је освојила политичка партија „Грузијски сан“, технократска, благо евроскептична, левичарска партија из чијих редова је изабрана и садашња влада премијера Ираклија Гарибашвилија, иначе конзервативног и опортунистички опредељеног бизнисмена и политичара.
Гарибашвилијева влада није мењала основни курс националне политике Грузије у погледу њених тежњи да приступи евроатлантским интеграцијама, али је дата политика била знатно ослабљена латентном „нормализацијом односа“ званичног Тбилисија са Москвом.
У наведеном контексту, таква политика није доживела већи заокрет ни након почетка руско-украјинског рата у фебруару 2022. године. Поред тежњи колективног Запада и опозиције у парламенту Грузије, предвођене странком „Снага у јединству“, као и ангажовањем евроатлантски оријентисане председнице Саломе Зурабичвили није дошло до радикалног заокрета у „правцу Запада“, када је реч о позицијама Тбилисија у односу на Путинову Русију.
Тачно је да је Грузија постала и кандидат за приступање у пуноправно чланство у Европској унији, те да су америчко-грузијске везе уистину садржајне, али немојмо да заборавимо да Тбилиси није увео ниједну санкцију Руској Федерацији, те да је у великој мери (али не и у потпуности) заузео неутралан став када је реч о рату у Украјини.
Међутим, од тренутка када је пре неколико недеља премијер Гарибашвили оптужио Украјину да режим Зеленског покушава да изазове нови сукоб између Грузије и Русије, „стање људских права“ и „европска будућност Грузије“ постали су приоритети у политици колективног Запада према овој држави, али и целокупном кавкаском региону.
Да ли је нови „букет ружа“ припремљен за достављање на „адресу Грузије“ у Тбилисију? Стиже ли у Грузију „њен нови пети октобар“, али овај пут у марту 2023. године?!
(крај првог дела)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
