Апокалипса се догодила. Догађај који је до пре неколико година био незамислив за дванаест милиона Јермена, изненада, у једном дану претворио се у сурову реалност становника Нагорно-Карбаха.
Готово три хиљаде година једне цивилизације у јужном делу Кавказа нестало је за неколико часова. Успостављен је уставно-правни поредак и суверенитет Азербејџанске Републике над планинским масивом Нагорно-Карабаха, где је од 1991. године, па све до септембра 2023. године функционисала дефакто независна, али међунардно непризната држава јерменског народа – Република Арцах, односно Нагорнокарабашка Република.
Истовремено, са нестанком те непризнате државе Јермена у међународно признатим границама Азербејџана почео је застрашујући егзодус комплетног јерменског становништва Арцаха. Више од 120 хиљада људи спас за своје животе и „неколицину избегличких завежљаја, где су стале све њихове сузе, бол и патње“ пронашли су под шаторима Међународног комитета Црвеног крста у градовима и варошима суседне Републике Јерменије.
Страховити злочин етноцида над унесрећеним становништвом Арцаха прошао је готово незапажено. Никога не занима судбина древне цивилизације у јужним пределима кавкаског планинског масива.
Не занима превише ни јерменске власти, које овај нови „библијски егзодус“ и голготу сопствених сународника „поспано прате“, уз понеки коминике „препун садржаја са осуђујућим речима“ за азербејџанску владу, због њених поступака према становништву несталог Арцаха крајем септембра ове године. Занимљиво, ни најутицајнији електронски и штампани медији, као ни друштвене мреже нису превише заокупљене извештавањем о катаклизмичком догађају који је задесио Јермене.
Као што смо нагласили, чињеница да су готово у једном дану сви становници Арцаха одлучили да „изађу“ из својих домова, те путем Ланчинског коридора „заувек отпутују“ у Јерменију, није изненадила, али ни забринула ниједну светску силу. „Неме фотографије“ и суморни видео-снимци сабласно пустог Степанакерта (Ханкендија – како га називају Азери), бившег главног града Нагорно-Карабаха, као да су човечанство оставиле потпуно индиферентним.
У коментарима у вези са информацијама о трагедији Јермена у Нагорно-Карабаху, које ових дана „обилазе“ друштвене мреже, можемо да „пронађемо трагове емпатије код неуморних корисника платформи социјалних медија на интернету“, али према остављеним домаћим животињама и кућним љубимцима, сада јединим становницима бивше арцешке престонице.
Поменути „становници“ наизглед бесциљно (вероватно у потрази са храном и склоништима) тумарају празним улицама и по плочницима на централном тргу овог умореног градића.
Поред њих, на фотографијама и снимцима празних улица Степанакерта у прилици смо да уочимо и хиљаде комада разбацаног и руинираног намештаја, одеће и, вероватно материјално безвредних драгоцености бивших грађана престонице, које су у журби да напусте поражени Арцах одбацили, због немогућности да их понесу са собом у својим оскудним превозним средствима, која су их превозила да првих избегличких центара у њиховој матичној држави Јерменији.
„Избеглички пандемонијум“ настављен је у граду Горису, најисточнијој тачки југоисточног дела Јерменије, који се заправо граничи са бившим Арцахом и Азербејџаном. У потрази за склоништем и основним потрепштинама, у првом реду храном, преко стотину хиљада људи, такође бесциљно лута у овом маленом и древном јерменском граду у провинцији Сјуник.
Нису изненађени, нити запрепашћени због судбине која их је задесила, али јесу (оправдано) револтирани и крајње забринути због неизвесности на почетку нове „врсте живота“, која прати све избеглице на овом свету.
Да бисмо на свеобухватан начин разумели из којих разлога је и настала ова нова избегличка криза, те зашто је „посечен црни врт Кавказа“ на граници између Европе и Азије, потребно је да сагледамо, сада већ историјске узроке непремостивог међуетничког, међуконфесијског и међуцивилизацијског јаза, који столећима постоји између Јермена и њиховог окружења сабраног у етничким групама „туркијског света“. Несумњиво, преламања геополитичких интереса светских и регионалних сила имала су велики утицај на тај несрећни јаз између Јермена и Азера.
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Kraj torijevske vladavine u Velikoj Britaniji? (treći deo)
Преузмите андроид апликацију.
