У контексту ширења економске кризе и трансформације традиционалног политичко-правног система у Уједињеном Краљевству, према мишљењу аутора овог блога, сасвим очекивана оставка Николе Стурџен на положај првог министра Шкотске (након осам година) „освежила“ је кризом опхрвану британску политичку сцену.
Стурџенова се суочавала са великим изазовима у вези са подршком шкотској влади, сада у техничком мандату, која није успела да обезбеди нову прилику за референдум о независности ове „горштачке“, често потцењене краљевине.
Из тих разлога, владајућа Шкотска национална партија изгубила је поверење великог дела својих присталица, а самим тим цео покрет за независност запао је у озбиљне проблеме, који се пре свега односе на питање легитимитета његових досадашњих политичких субјеката и репрезената.
Интересантно, криза шкотске владе Николе Стурџен досегла је свој врхунац пропашћу измена „закона о родној идентификацији“ из 2004. године, пошто се један део посланика ШНП, заједно са већином конзервативаца у Парламенту у Единбургу, уз подршку католичких организација, супротставио „наоко“ либералнијим могућностима „родне идентификације“, према одредбама предложених измена закона.
Уз ово преважно питање које генерално „царује“ британском политичком сценом, покрет за независност проценио је да опстанак кохерентности „индипендистички“ опредељеног бирачког тела (око 50 процената), а чији је број порастао након Брегзита, зависи од одласка шкотске премијерке с власти, што је на крају и „издејствовано“.
Сунакова влада заузела је становиште да је питање шкотске независности сада отклоњено, те да у пуном капацитету може да се посвети трансформацији политичко-правног система Велике Британије.
Постављамо питање, да ли се у тој мисли преварила?!
Неспособна да се суочи са енормним социјалним и економским изазовима који стоје пред британском привредом, али јавношћу, конзервативци покушавају да „преотму“ део бирачког тела који су код себе „привукле“ либералне демократе, зелени, па чак и лабуристи. То је један од разлога што Сунакова влада афирмише „идентитетска питања“, уз сазнање да крајње конзервативно бирачко тело је можда и заувек изгубила. Свакако, пред „лондонским кабинетом“ појавио се и „баук потенцијалног повратка небрушеног дијамнта конзервативне сцене“ у персоналном формату „разбарушеног Бориса Џонсона“, коме „расту политички апетити“, али и подршка код дела конзервативног бирачког тела из „пасивнијих и руралнијих изборних грофовија“.
Џонсон је „платио цену своје блискости“ са Доналдом Трампом, а након доласка Бајдена у Белу кућу, али остаје питање да ли ће му тешко стање социјалних и економских прилика „отворити пут“ за повратак у Даунинг стрит или је након деценијске торијевске владавине дошао тренутак за лабуристичку владу (како предвиђају многи аналитичари британске стварности, чему није склон и аутор ових редова)?!
Оно што је сасвим сигурно, озбиљна политичка криза Велике Британије биће настављена, а Риши Сунак је само део проблема, а никако окончања те кризе.
Заправо, Сунак је представник оног дела британског естабилишмента, који зовемо „дубока држава“. Дакле, део је система који је условио економску, финансијску, а самим тим и политичку кризу, те изузев повећања пореза и смањења јавних трошкова, његова влада британској, све „порознијој“ нацији не може више ништа да понуди. Чак ни „сузе, крв и зној“.
Уместо ових Черчилових бесмртних речи (у које верује и Џонсон), Сунак је Британији понудио „забаву“ у виду бескрајних и бесмислених расправа у вези са родноидентитетским питањима, наводном борбом против наводног расизма беле расе и, наравно борбом против климатских промена. У току ових веома јавних расправа, паралелно се одвијају измене у духовном и политичком дискурсу британског колективитета.
(наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
