Када су у питању резултати истраживања јавног мњења из августа 2023. године забележено је да Лабуристичка партија има знатну предност у политичким опредељењима средње више класе, посебно оног дела који је запослен у јавном сектору (административни радници, упосленици у банкама, информационо-технолошким компанијама, системима здравствене заштите итд.), дакле у делу популације коју Британци жаргонски називају „беле крагне“.
Такође, раст утицаја лабуриста забележен је и у делу популације са средње нижим и нижим социјалним статусом (радници у грађевинском сектору, терцијарним делатностима, посебно услужним, итд.). Занимљиво, чињеница је да је овај сегмент бирачког тела своје поверење на изборима из 2019. године поклонио торијевцима.
У последњем општем изборном циклусу четири петине присталица Брегзита гласало је за Конзервативну партију. Услед слабости и неодлучности кабинета Терезе Меј и Бориса Џонсона у вези са механизмима имплементације воље бирача исказане на референдуму о изласку Велике Британије из Европске уније 2016. године, проценат подршке присталица Брегзита за опцију Конзервативне партије на предстојећим изборима знатно је опао. Мање од 50% тих присталица сада подржава торијевце.
Међутим, ова чињеница не указује на могућност да већина оптаната своје „симпатије поклони“ Радничкој партији на изборима 2024. или 2025. године.
Један део наведеног бирачког тела своје поверење поклониће Реформској странци (бившој Брегзит партији) некадашњег лидера Најџела Фаража, а сада Ричарда Тајса, док је забележен и завидан раст утицаја Reclaim party (Партија обнове), крајње десничарске странке, коју предводи холивудски глумац Лоренс Фокс, иначе „изданак“ веома утицајне породице британских уметника.
Један од разлога, због којих дато бирачко тело „не показује симпатије према лабуристима“ проналазимо и у чињеници да су након одласка Џеремија Корбина са места лидера Радничке странке „црвени“ исказали више спремности за ближе релације са Европском унијом, иако до сада нису релативизовали саму одлуку грађана Уједињеног Краљевства о изласку из ове континенталне наднационалне организације.
Наглашавамо да четвртина бирача који су 2019. године гласали за Конзервативну странку на наредним општим изборима гласаће за друге политичке странке и то, углавном за Реформску странку. Са друге стране, лабуристичко бирачко тело изгледа да ће остати „неоштећено“, без обзира на чињеницу да је сер Кир Стармер извршио велику „кадровску чистку“ у руководећим структурама Партије, али и у њеним регионалним и локалним организацијама, односно „вертикално по дубини“.
Наиме, Стармер је успео да „уклони“ крајње левичарски опредељене руководиоце, превасходно синдикалне лидере, блиске претходном вођи лабуриста, Џеремију Корбину, те да политички курс и дискурс Радничке партије усмери према идеолошком центру или боље да кажемо да је усвојио лево-либертаријанске координате у политичком раду своје партије.
Међутим, поменута околност није у великој мери утицала на лабуристичко бирачко тело. Макар, није у овом тренутку.
Подсетимо се да је Тони Блер први покренуо тај идеолошки заокрет лабуриста према политичким координатама либералног левог центра, што је у великој мери утицало на пад Радничке партије са власти 2010. године. Међутим, постављамо отворено питање да ли наведене чињенице отклањају све препреке коначном свршетку деценијске торијевске владавине у Великој Британији?
Британско друштво опхрвано је унутрашњим, уистину оштрим социјалним поделама. Као што смо раније нагласили, структура савременог британског друштва умногоме се разликује од оне која је била доминантна пре само неколико деценија.
Заправо, процеси стварања постмодерног и неомарксистичког модела устројства друштва, генерисани на западној и источној обали Сједињених Америчких Држава, а који су путем популаризације специфичних модела субкултурних садржаја у оквиру масовне културе раширени у многим деловима западног, евроамеричког, постхришћанског света, у првим деценијама овог столећа доживели су пуну афирмацију и у Уједињеном Краљевству.
У контексту борбе за инклузију мањинских популационих заједница различитог социјалног карактера генерисан је дубоки друштвени јаз у британском друштву, који се очитује у различитим категоријама. На првом месту, оснажена је разлика између материјално ситуираних и неситуираних друштвених група и појединаца.
Такође, приметне су појачане регионалне разлике између урбаних центара и руралних пространстава, које умногоме одређују и тзв. „земаљске разлике“ и дивергентне процесе између конститутивних субјеката Уједињеног Краљевства. У фокусу пажње политичке делатности либералног, торијевског и лабуристичког естабилишмента налазе се теме, које не би требало да оптерећују колективну свест британског друштва, али су ипак створиле невероватне дивергентне процесе у самом језгру тамошње социјалне структуре.
Флуидна и флексибилна „трансџендер“ политика, тзв. „воук“ субкултурни обрасци уз осетљивост естабилишмента и горње средње класе становништва у великим урбаним центрима према тзв. „расним питањима“, направили су општу конфузију чак и у заједницама бирача, које негују традиционална, односно већ устаљена политичка уверења из низа претходних изборних циклуса.
Средња и нижа класа радничке популације са свим њиховим категоријама, за сада несигурно, али и „узлетно“ напуштају подршку Радничкој партији уз уверење да поменуте „изборне теме“ представљају, заправо један талас субкултурног бесмисла и релативизације, како масовне, тако и високе културе, али и традиционалног начина живота британског друштва.
У наведеној „конфузији лојалности“ поменутих категорија становништва Риши Сунак покушава да пронађе „рецепт“ за нову победу торијеваца на општим изборима.
Сама чињеница да је Риши Сунак релативно прихватљив за дојучерашње присталице лабуриста (посебно код имигрантске популације у њиховој другој и трећој генерацији), уз несумњиве економске успехе његовог кабинета, буди добрано усахле наде Конзервативне партије да ће торијевска влада ипак успети да „преброди наредне изборе“.
Међутим, уколико буде настављена политика прилагођавања Конзервативне партије екстремним, радикалним идеолошко-културолошким дискурсима лево-либералних политичких снага дела британског естабилишмента, крах торијеваца након деценијске владавине биће поптпуно неминован.
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Kraj torijevske vladavine u Velikoj Britaniji? (drugi deo)
Преузмите андроид апликацију.
