Не бисмо погрешили када бисмо констатовали да гесло „Балкан балканским народима“ представља једну од „најпроскрибованијих“ мисли и начела српских интелектуалаца и државника код политичких елита многих геополитичких центара на свету, пре свих у Европи.
Посебан отпор према датом начелу одувек је пружала Немачка, а од периода „вишег степена интеграције Европске уније“, веома „хладан однос“ према наведеној идеји и њеном институционалном изразу у формату Иницијативе Отворени Балкан показује страховито инертна и бирократизована бриселска администрација.
Доказ за поменуту тврдњу можемо да уочимо у чињеници да је свега неколико сати пре званичног окончања београдског „Првог међународног сајма вина“, а у оквиру Инцијативе Отворени Балкан, „на адресу“ председника Србије, Александра Вучића „достављено“ заједничко писмо Емануела Макрона, председника Француске и Олафа Шолца, канцелара Немачке у коме ова два европска државника захтевају од Србије да покаже „…максималну одлучност и спремност у доношењу тешких одлука, које воде ка напретку у дијалогу између ‘Косова’ и Србије, под окриљем ЕУ…“.
Шолц и Макрон даље наводе да су „мотиве за писмено обраћање председнику Србије пронашли“ у недавним тензијама у северном делу јужне српске покрајине, који би могли да „угрозе мир и стабилност на Западном Балкану“.
Истовремено, европски лидери обзнанили су да су „задужили француског и немачког саветника за спољну и безбедносну политику, Јенса Плетнера и Емануела Бона, да пруже директну подршку Мирославу Лајчаку у његовим залагањима за постизање пуне нормализације односа између Београда и Приштине“.
Постоји неколико спорних сегмената у описаној, помало изненадној и свакако необјективној дипломатској иницијативи Шолца и Макрона према званичном Београду и то у данима када је председник Србије Александар Вучић постигао велики спољнополитички тријумф у имплементацији напора да на једном самиту окупи све најутицајније представнике земаља Западног Балкана који се налазе у процесу европских интеграција и да истовремено оснажи инстутиционални фундамент детерминисања специфичног формата сарадње између Србије, Албаније и Северне Македоније.
У околностима када су и премијер Црне Горе и представници Босне и Херцеговине изразили спремност да се њихове државе придруже Иницијативи не можемо да се „отргнемо“ од утиска да је поменута чињеница „упалила снажан империјални аларм у званичном Берлину“.
У протеклих неколико недеља, варварско понашање Аљбина Куртија (који има нескривене симпатије владајућих структура у Немачкој) није било заустављено, па ни довољно критиковано од стране Европске уније.
Наиме, злоупотребом одредаба Бриселског споразума и то из 2011. године, Курти је покушао да ограничи нека од основних људских права (као што је право на слободно кретање) српској заједници на Северу Космета.
Дакле, тензију и незаконито понашање Привремених институција из Приштине није изазвао Александар Вучић (?!), већ владајуће снаге албанских сепаратиста на Косову и Метохији, па постављамо разумно питање, који је смисао обраћања Шолца и Макрона (читајмо Немачке) званичном Београду?!
Уз наведено, зашто је било потребно именовање нових дипломатских кадрова из Берлина и Париза у „бриселском дијалогу“, који би наводно требало да „помогну Мирославу Лајчаку у његовим напорима“.
Заправо, још и пре руско-украјинског сукоба могли смо да сведочимо једној „поплави“ именовања дипломатских представника великих сила у контексту дијалога који безуспешно води Европска унија већ једну деценију.
Када знамо да Немачка Европу, а онда и Балкан, посматра као своје „колонијално геополитичко тржиште“ коме је компатибилна једино политичка „расцепканост“ и међуетничка дивергентност између њених држава и народа, сасвим је јасно да Европска унија никада неће пружити свеобухватну подршку Иницјативи Отворени Балкан…
Осим, уколико подлегне „америчком савету“ да своју „сферу деловања“ на Западном Балкану ограничи на економске интересе.
До тада можемо да очекујемо ове лицемерне „дипломатске напоре европских институција“, које немају намеру да помогну успостављању једног стабилног политичког стања у овом геополитичком жаришту на Југоистоку Европе.
„Косметски“ и „босански пакет“ представљају сталне механизме уцене Европске уније у саботажним активностима политичког Запада, када је реч о европским интеграцијама српског света.
Нема сумње да Албанија (сагласно са Северном Македонијом) и албански народ, са једне стране и Србија, те српски народ, са друге стране, никада неће усагласити своје ставове према питању статуса јужне српске покрајине, али Иницијатива Отворени Балкан и те како је помогла да овај, готово нерешиви проблем постане мање значајан у економским и безбедносно-политичким односима два највећа балканска народа, који је у својој сарадњи одлучио да примени, управо оне „европске вредности“ за које, све нас у овом делу Европе, Брисел већ деценијама убеђује да би требало да буду „звезда водиља наших нада, чежњи и интереса“.
Међутим, Немачка се оправдано пита, која би била њена улога на Западном Балкану, уколико би гесло „Балкан балканским народима“ био у потпуности оставарен имплементацијом идеје Иницијативе Отворени Балкан?!
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Pobeda kanonskog jedinstva SPC i MPC – Arhiepiskopije ohridske (deseti deo)
Преузмите андроид апликацију.
