Да ли бисмо могли да закључимо да је Европска унија, након слома њеног интегритета, коначно „загубила“ и свој кредибилитет после бесмисленог завршетка последњег, још бесмисленијег самита Берлинског процеса у немачкој престоници.
Када кажемо да је „Европска унија изгубила свој интегритет“ онда ту свакако мислимо на чињеницу да до ескалације „украјинске кризе“ и почетка руске Специјалне војне операције геополитички утицај глобалног престижа „бриселске породице“ јесте био упитан, посебно након Брегзита, али је њен интегритет нарушен тек (парадоксално) након почетка руско-украјинског рата.
Практично, од настанка Европске уније кохезиона снага поменуте наднационалне заједнице европских народа није била у стању да детерминише „најмањи заједнички садржалац“ у многим областима њеног деловања, а посебно је недостатак ослонца на „јединствену спољнополитичку агенду“ представљао озбиљну претњу раста дивергентности у односима између чланица „брислске континенталне интеграције“.
Пример Косова и Метохија довољан је показатељ одсуства наведене кохезије, где пет чланица ЕУ (од којих су и три чланице НАТО) све до данас нису признале тзв. независност ове лажне државе на простору јужне српске покрајине.
Интеграција Европске уније у погледу њене спољне политике постигнута је тек на снажан подстицај „европског великог брата преко Атлантика“, краје фебруара ове године, што указује на неколико фактицитета, када је реч и о интегритету Европске уније у координатама глобалних геополитичких процеса и стања, али такође поменута околност указује и на, не баш завидно мишљење Сједињених Америчких Држава о том интегритету.
Наиме, за сад САД успешно су капитализовале корист из руско-украјинског рата – можда и трајно уклонили су присуство Руске Федерације из сфере политичког Запада, а са друге стране постигли су завидан степен аутодеструкције политичког и духовног профила и помињаног геополитичког и политичког интегритета званичног Брисела, који је све до одласка Ангеле Меркел, поред геоекономског престижа и утицаја Европе у свети, био негован у мери у којој је политика, као вештина могућег то и допуштала.
Са доласком, у интелектуалном, академском, духовном и професионалном погледу потпуно трећеразредних политичких фигура „у врхове европске политике последњих годину дана“, попут Олафа Шолца или Лиз Трас, могућност персоналне одбране интегритета европских институција сасвим је ишчезла.
У име идеолошке подобности и покорности Бајденовој визији „света без Русије“, Европа је пристала да се трансформише у непобитну „филијалу“ изражавања воље, страсти и изнад свега интереса спољне политике САД, као непорециво истинске суперсиле на планети.
Када једна институција, попут ЕУ изгуби интегритет, не би требало да нас превише изненади њено убрзано одрицање и од сопственог вишедеценијског кредибилитета. „Пут у беспуће“ идеолошки и меритократски дефинисане спољнополитичке агенде, али и хипокризије вредносних координата „новог европског поретка“, као да је добио један посебан „печат срама“ на тек завршеном, а већ поменутом самиту Берлинског процеса и то на месту, где је и настао и према коме је и добио свој назив.
Дакле, у Берлину. На последњем самиту Берлинског процеса постигнути су и потписани споразуми о међусобном признавању личних карата, универзитетских диплома и професионалних квалификација. Јавно изречени циљ потписивања споразума садржан је у намери да буде индукована већа повезаност у региону и слободно кретање грађана земаља региона, а посебно професионалаца, студената, истраживача и професора.
Потписани споразуми договорени су у октобру, после више недеља преговора које су, под координацијом Немачке, водили Србија, Црна Гора, Северна Македонија, Босна и Херцеговина, Албанија и привремене приштинске институције у јужној српској покрајини.
Споразуме су потписали премијери Србије Ана Брнабић, Албаније Еди Рама, председавајући Савета министара Босне и Херцеговине Зоран Тегелтија, Црне Горе Дритан Абазовић и Северне Македоније Димитар Ковачевски, те представник привремених институција у Приштини Аљбин Курти.
Европска унија (читајмо Берлин) на овај начин имала је намеру да постигне два „чврсто-испреплетана“ циља. Први, да поред унификованости става према сукобима у Украјини, тешко политички и економски рањеном Бриселу, понуди нови садржај и смисао његовог постојања у домену дефинисања и имплементирања заједничке европске политике.
Истовремено, био је ово покушај исказивања „демонстрације способности“ Брисела у односу на Вашингтон, где је „преко Атлантика“ упућена порука да је „Стара дама“ у стању да постигне интеграцију свих земаља на Континенту у вези са комплексним геополитичким и политичким процесима у Европи, али и у свету.
Са друге стране, Шолц у сагласју са Макроном имао је намеру да покаже САД да је Брисел способан да постигне решење статуса јужне српске покрајине и то у једном новом формату сопствене дипломатске агенде.
И ту откривамо сав суноврат кредибилитета Европске уније, која је сада и формално и упркос ставу пет својих чланица одлучила да одавно „умрли Бриселски дијалог“ постави у нови контекст, где је сасвим јасно да је „европска породица народа“, у питању јужне српске покрајине напустила свој званични, политички неутралан статус.
Такође, један од важних сегмената разлога окупљања чланица Бриселског процеса под „домаћинском палицом Шолца“ састојао се у намери Европе да обесмисли аргументе за афирмацију Отвореног Балкана, који уистину у безбедносно-политичком погледу обесмишљава и питање Косова и Метохије. Међутим, у питању односа према Србији, па и према Отвореном Балкану, Шолц се већ унапред јако преварио…
(крај првог дела)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Dalekoistočni zmaj posle XX kongresa Komunističke partije Kine
Преузмите андроид апликацију.
