У оквиру претходних блогова више пута смо напоменули да је од периода „узизања Европске уније“ Немачка границе европске интеграције поставила у распон ширења сопственог тржишта.
Традиционална геополитичка доктрина званичног Берлина у односу на интегритет ширења његовог тржишта и раста немачке привреде и економије одувек је подразумевала склоност тамошњих политичких елита да у источним и југоисточним деловима „Старе даме“ подржавају политичко-територијалну партикуларност, негујући став да је наведени модел политичког устројства поменутих региона компатибилан за захтевима немачког тржишта и њихових политичких и геополитичких интереса.
На тај начин могли бисмо да разумемо резолутан став немачке политике након пада Берлинског зида у вези са могућношћу опстанка вишенационалних држава, попут Совјетског Савеза, Чехословачке и, посебно бивше, односно Друге Југославије. Још се „печат на договор о уједињењу Немачке и распуштању Варшавског пакта није ни осушио“, а Немачка је пружила недвосмислену подршку свим дивергентним политичким процесима и сепаратизмима у овим наднационалним земаљама, што је у случају Југославије и СССР водило у тешке политичке кризе, које су биле или су још увек праћене страховитим ратним сукобима (што нам и рат у Украјини показује, с обзиром да можемо да прихватимо мишљење да распад Совјетског Савеза траје безмало три деценије, без јасних назнака на који начин ће бити окончан).
На почетку наведених процеса ти интереси Берлина симбиотички су се преклопили са геополитичким погледом неоконзервативних Сједињених Америчких Држава на прилике у Европи. Распад СССР и хладноратовске структуре „европског Истока и Југоистока“ представљао је геополитички циљ америчке спољне политике.
Међутим, у случају Југоистока Европе и посебно региона Западног Балкана, САД нису превасходно подржавали дивергентне процесе као модел „коначног решења“ за територијално-политичко устројство структуре Западног Балкана.
Разлог за поменуту спољнополитичку агенду САД налазимо у чињеници да Американци показују „виши степен симпатија“ према постојању ширих политичких интеграција (али у регионалним, не и континенталним оквирима) из разлога што у вашингтонским „коридорима дипломатије“ преовладава мишљење да су поменуте наднационалне творевине и интеграције „подложније ефикаснијем надзору политичких и економских процеса у њима“.
Дакле, ту препознајемо амерички геополитички приступ регионалним питањима на Запдном Балкану, који је потпуно опозитан агендама званичног Берлина. Отворени Балкан постао је тачка преламања, па и латентних сукоба Вашингтона и Берлина, из разлога што у Берлину „расте страх“ да би ова иницијатива представљала велики дипломатски успех Србије, где би Београд био највећи „корисник“ свих економских и политичких предности наведених процеса.
Можда бисмо могли да закључимо да се у овим тезама налази део суштинских разлога, који су определили Шолца и Макрона да убрзају процес „одумирања Бриселског дијалога“ и „сахрањивања Бриселских споразума“, који заиста јесу у протеклих десет година „чували“ фрагилан и некохерентан мир и стабилност на Западном Балкану.
Дакле, без обзира што Аљбин Курти представља неконвенционалног, анахроног политичара, постмарксистичке идеолошке провенијенције са насилничким методама у политичком курсу и дискурсу (што истински представља озбиљан потенцијал за ектремно нарушавање стабилности, не само у јужној српској покрајини, већ и у целом Региону), „кураж“ и безобразлук, који је показао у току самог трајања последњег самита Берлинског процеса у немачкој престоници, не могу никако да „иду њему на образ“, јер он „тај образ ни не поседује“, али поменуто антиполитичко дивљаштво „могло би да буде осликано на образу Немачке и комплетне ЕУ“ (мада је питање да ли и они имају „тај виталан део људске анатомије“), који су сопствени деценијски рад у посредничкој улози преговора између државних органа Републике Србије и привремених приштинских институција у потпуности уништили.
На који начин бисмо могли другачије да објаснимо акт „берлинског прогресивца“ Куртија, који у немачкој престоници брутално крши одредбу једног од брислеских споразума, када је одлучио да смени српског начелника полицијске управе на Северу Космета?!
Стиче се утисак да је овај самит и био организован, како би на један јаван начин Берлин обзананио да „му се жури да предухитри Америку“, те да је за дати циљ Немачка спремна и да разори сваки мир на Западном Балкану.
При томе, нису ни свесни да су „усмрћивањем“ Бриселског дијалога, и то са Куртијем, „као пушком кремењачом“, те са предлогом за „нови формат и структуру разговора“ (где је јасно да ће Брисел подржати немогућу опцију да Београд „подигне рампу“ за учлањење лажне државе у Уједињене нације), заправо уништили и „остатке остатака сопственог кредибилитета“. Једино на овај начин можемо да „ментално апсорбујемо“ најаве Куртија да ће у децембру ове године поднети захтев за учлањењем лажне државе у Европску унију, што је наишло на позитиван одјек у појединим круговима владајуће „семафор коалиције“ у Берлину. Срећно им било! Ћераћемо се још!
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Južna srpska pokrajina i Berlinski montirani proces – prvi deo
Преузмите андроид апликацију.
