Након масовног обољевања и умирања италијанских војника из контигента КФОР, који су у првих десет година после НАТО агресије били распоређени у Метохији, породице жртава медијима су саопштиле да су ти војници боравили у подручјима која су била изложена дејству муниције са осиромашеним уранијумом. Покренути су судски процеси против италијанских власти.
Тада је откривено да су умирали и италијански војници, који су били распоређени у служби СФОР у оквиру мировне мисије у Босни и Херцеговини након Дејтонског споразума 1995. године. Авијација НАТО први пут је употребила осиромашени уранијум у време бомбардовања Републике Српске, посебно српских насеља у околини Сарајева и у источној Српској, у касно лето 1995. године. Заступајући интересе италијанских војника у правосудним процесима у Италији, адвокат Анђело Фиоре Тартаља успео је да „добије“ 181 правноснажну пресуду у корист својих клијената, уз одштету од 700 хиљада до милион евра.
У току поступака утврђено је да је од различитих тумора оболело 7600 војника из Италије, док је њих 400 и преминуло. Међутим, ове пресуде никада нису у потпуности реализоване. На основу интервенција извршних и законодавних власти у Италији пресуде су правно обеснажене употребом различитих правно-политичких „механизама“.
Један од „механизама“ био је и законски пропис према ком пресуде није било могуће реализовати из разлога што су се почињени злочини догодили на територијама других држава (Босне и Херцеговине и Србије или како они тврде „Косова*“).
Описаним квазиправним марифетлуцима прибегле су и владе других земаља чланица НАТО, чији су грађани намеравали да покрену поступке за утврђивање истине у вези са обољевањем њихових војника од малигних болести након боравка у мировним мисијама у БиХ и на Космету. Сазнање да су припадници оружаних снага САД у току боравка у оквиру мисије КФОР на Космету носили заштитну опрему (скафандере), те да им је било забрањено да конзумирају воду и прехрамбене намирнице са тог подручја, њихове савезнике из Италије није превише узбудило.
Различити политичари и „стручњаци“ из војно-политичког комплекса НАТО и данас хладнокрво тврде „…да је осиромашени уранијум стандардна компонента у муницији“, те да она нема никакве везе са обољевањем војника НАТО. Једино нису у стању да објасне зашто су Американци користили заштитну опрему и примењивали мере опреза, стандардне у процедурама одбране од утицаја штетних и опасних материја, у току боравка на Космету, док су својим италијанским савезницима саветовали да „не примењују истоветне процедуре у току трајања мисије КФОР“.
У извештају Краљевског друштва Велике Британије из 2001. године наводи се да је карцином плућа „главни тип канцера код особа погођених употребом муниције са осиромашеним уранијумом“.
Према анализама Министарства здравља Републике Србије, од 20 до 22 хиљаде људи годишње у Србији умре од последица малигних болести. Према незваничним статистичким подацима, тај број је и дупло већи, а у протеклих 20 година за десет пута је увећан број пацијената оболелих од малигних обољења у Србији. Такође, у истом приоду за педесет процената увећане су сметње у области репродуктивног здравља код становника Србије, те тренутно око четири стотине парова (не појединаца, већ брачних и ванбрачних парова) суочава се са немогућношћу да се остваре као родитељи. Велики део тих случајева представља последицу агресије НАТО на Србију из 1999. године.
Још 1999. Организација Уједињених нација за заштиту животне средине објавила је студију у којој је утврђено да је НАТО агресија условила „регионалну еколошку катастрофу на западном Балкану“. Мађарска, Хрватска и Србија налазе се у „врху листе земаља Европе“ са највишим степеном обољевања и умирања од малигних болести. Тумори су постали агресивнији и непредвидљивији, што је сигуран показатељ да ти процеси не представљају последицу неких природних закономерности.
Тадашњи метеоролошки услови произвели су масовна загађења, која су се ширила и на околне земље у региону. Био је то прави хемијски рат, који је настављен све до данас, при чему је еволуирао у биолошки рат против српског народа.
Када су почетком XXI века објављиване прве студије о последицама употребе осиромашеног уранијума у рату против Савезне Републике Југославије САД увиделе су да дата сазнања могу негативно утицати на јавно мњење у њиховој земљи, али и на „буџет“ ове велике силе, те од тада почињу тврдње њихових званичника да осиромашени уранијум није канцероген, те да не представља претњу по здравље становништва.
У почетку НАТО је чак негирао да је користио пројектиле са осиромашеним уранијумом, да би то касније признао, уз истовремено демантовање да је њихова муниција била опасна по здравље људи и животну околину. Под политичким притиском и Хашки трибунал одустао је од истраге против челника земаља НАТО за злочине почињене у току 1999. године, иако је према свом статуту у време агресије против СРЈ био надлежан за све злочине извршене на територији бивше Југославије.
Том приликом Хашки трибунал није улазио у питање одговорности за агресију, јер она, као што је познато, није укључена у круг кривичних дела из стварне надлежности Трибунала.
Путем „меке моћи“, коришћењем мејнстрим медија са политичког Запада, пропаганда НАТО успевала је да тврдње о погубности осиромашеног уранијума омаловажи или једноставно уклони из фокуса јавности.
На сваки помен трагичних последица коришћења овог оружја НАТО пропагандисти покушавали су да те тврдње обесмисле и прикажу као „теорију завере“. Међутим, стручна лица тврде да смо сви угрожени због дејства осиромашеног уранијума. Рецимо, када метак са осиромашеним уранијумом експлодира, он пробија и најјачи оклоп, при чему се развија висока температура, док у ваздух одлазе опасне честице, које се уз помоћ повољних метеоролошких прилика шире у целом региону.
Опаснији од уранијума 238 је и плутонијум који се такође налазио у пројектилима НАТО. Потребно је да прођу хиљаде година како би се те честице разложиле и нестале. До тада, оне се налазе у земљи, води и храни коју користимо. Зар ова сазнања не представљају предложак за непобитни налаз да је НАТО водио геноцидни рат против српског народа, који ће бити најдужи рат у историји свих цивилизација?!
Захваљујући ангажовању државе Србије и председника Александра Вучића улажу се велики напори како би Комисија за истрагу последица НАТО бомбардовања, уз рад Међуресорног координационог тела, које чини више од стотину стручних лица из различитих професионалних области, на методолошки и научно исправан начин потврдила сва поменута сазнања. Те потврде могле би да послуже у тражењу утехе и правде за жртве овог геноцида над српским народом, када једног дана свет буде другачији од данашњег.
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Jedan pogled na posledice agresije NATO na SRJ 1999. godine (prvi deo)
Преузмите андроид апликацију.
